Moniku Grujičić, muzungu lady, ste već upoznali kroz nekoliko tekstova, kroz njene priče iz Afrike. Na obostrano zadovoljstvo, evo još jedne priče.
“Mamice, kad dolaziš, da sad malo njima nedostaješ?”-ona to pitanje postavlja, u proseku, sedmi dan
nakon sto se rastanemo.
Noel Apetty Musakali, moja bebica, moja najbolja prijateljica, moja sestra i koleginica. Često je bivala
majka, zaštitnik i savetodavac. Vodič kroz galaksiju i mističnu Afriku. Moja crna polovina.
Prvog dana u Ugandi, nakon preletanja na kojem bi mi sve rode sveta pozavidele, i nakon truckanja na
sever na kom bi mi svaki kamen u bubregu psovao familiju, prvi susret sa bolnicom bila je maglovita,
preumorna i nepotrebna gnjavaza. Želela sam samo kafu, cigarete, tuš i krevet.
Dobila sam kratak obilazak bolnice i upoznavanje sa ljudima koje sam prepoznala tek deset dana kasnije.
Ali me je u sali dočekala ona. Vitni Hjuston iz Kenije. Sa osmehom od 48 zuba koji obasja pola komšiluka.
Sa srcem koje je viruckalo iz radoznalih očiju. Sa najdužim rukama i nogama koje sam videla na ženi. I sa
dušom na koju se grejem kad god u mojoj zazimi.
Upoznavanje žene u Africi, svi će vam to potvrditi, podrazumeva prvo i najvažnije pitanje :
“Da li imaš decu?”.
Imanje ili nemanje dece određuje sudbinu afričke žene. I određuje način na koji se doživljava
bela žena. Na moju sreću, imala sam Princezu.
Dalje, shodno tome imaš li ili ne, tvoje ime u prvom slučaju postaje manje bitno. Ti postajes mama. Tvoje
ime je mama tvog deteta. Ja sam postala mama Roz. Nisam imala ništa protiv.
Noel me je pitala kako me svakodnevno zove moje dete. Princeza me zove “mamice”, uvek. Rekla sam
joj.
“Mogu li ja da te zovem tako, mama Roz?”. Nisam imala ništa protiv.
Tako je počelo.
Ništa nije bilo kako treba. Operaciona sala nije ličila ni na šta. Bila sam deprimirana, očajna, želela sam
da se sve sruši i nanovo namesti, i zato sam i bila tamo. Utisak koji me je šokirao, i kom ne mogu da se
otmem ni danas je Noelino odsustvo sujete. Fascinantno.
Kad sam joj rekla da sam nezadovoljna, da je sve nepravilno, van protokola, van obaveznih standarda,
ona je samo rekla :
“Mamice, uradićemo sve kako ti kazeš.”. Ni pokušaja da se bilo čime opravda!
Prvi put sam tako nešto doživela. Obožavala sam je zbog toga.
Nikad nije smišljala izgovore, nikad slagala, nikad uvredila, nikad podigla ton, nikad se namrštila.
Sve dok ne padne vrela, zvezdana, afrička noć.
Gradić u kom sam tada živela, ponoviću, nalazi se na severu Ugande. Ime mu je Gulu. U celoj Ugandi, a i
šire, poznat je po vrelim noćiima i stravičnom noćnom provodu. Postoji i izraz “Gulu heat”, što ne bih
ovde posebno objašnjavala.
Kako bilo, moja bebica, kako sam je zvala kad sam ja već bila mamica, obožava noćni provod i da, kako
ona kaže “guta flaše”!
A kad Noel proguta dve-tri flašice piva, onda počinje nešto što može da vas šokira ako je ne poznajete.
Naš omiljeni klub “The Wall” nalazi se u blizini moje tadašnje kuće. Na ogromnom prostoru nalik balkonu
od ponoći do zore njihala se gomila ljudi u zaraznom ritmu afričke muzike. Ne možeš ni vezan da stojiš
mirno.
Naša familija, kako zovemo naše društvo, brojalo je, i broji oko desetak ljudi. Te prve noći, nas dve smo
bile jedine devojke u društvu. U klubu sam bila jedina belkinja.
U početku je bilo neobično, jer sam izazivala komešanje i radoznale poglede. Svi bi da priđu blizu, da se
predstave, ili te dodirnu. To je sa mojima u okolini bilo nemoguće. Oko mene bio je prsten sačinjen od
naših drugara, a do mene je sedela ona. I pila. I transformisala se.
Posle par piva, momci su igrali, prsten je popuštao, a Noel je širila nozdrve i sevala pogledom na svakog
ko me je gledao. Kobni trenutak desio se dobrano iza ponoći. Konobarica mi je prišla i diskretno mi gurnula u dlan savijen papirić. Prestravila sam se! Otvorila sam šaku i shvatila da je na papiriću ispisano ime Billy i telefonski broj.
“Mamice, šta je to?”, pitala me je. Rekla sam da nemam pojma, ali pogled mi se susreo sa momkom koji
pušta muziku. Podigao je palac, nasmešio se i namignuo. I tu je bio početak kraja.
Noel je raširila nozdrve, zgrabila flašu, koja je poletela prema di džej Biliju, i ustremila se na njega. Stigla
je da ga ošamari, flaša je stigla nesrećnog mladića pored, muzika je stala, naši momci su je zgrabili, ona
je urlala mnogo reči na F i B, a ja sam skamenjena sedela sama na kraju sveta u nemogućnosti da
mrdnem.
Provod je bio završen.
Moja bebica se pod dejsvom alkohola pretvarala u lavicu odlucnu da zaštiti neprilagođenu mamicu. I to
nikad nije i neće prestati, iako se u međuvremenu mamica prilagodila, ima ko da je zaštiti a može i
sama, ona je tako shvatila svoju ulogu.
Iskreno se nadam da ce nase zajedničke avanture, putovanja, naporan rad, ludi provod, nebrojena
pijanstva, ozbiljni danonoćni razgovori ostati jednom negde zapisani, potrudiću se.
Do tada, sve to činimo kad smo zajedno. Kad nismo, čuvamo i skajp prepričavamo naše uspomene. I
puno se smejemo. Zarasla je rana moje teške i bolne emigracije, jer me je ona previjala brigom i šalama,
njenim jedinstvenim kuvanjem “ugali” kačamaka, bdenjem kad sam bivala bolesna i tužna.
Bez nje bih ja bila samo još jedna bela žena u Africi. Uz nju sam ja samo pola bela, pola sam njena.
Govorimo jezike kojima smo zadojene. Ja njen, a ona moj. Još milion razloga za smeh.
Dok ne upoznate moju Noel, moju bebicu, ne znate šta je radost.
Ona je Božić sa dugim nogama. Na Božić je rođena, zato je i Noel, a mene raduje još i malo više.
