Nikad nam nije bilo teže.
Jer smo MI tek sad okusili život. Mi smo sad u kreditu. Mi imamo djecu. Mi tražimo posao. Mi se želimo brinuti o našim roditeljima. Mi pokušavamo očuvati porodicu.
A to nikad nije bilo lako.
Ni ’41, ni ’91 ni 2016.
Pored nepromjenjive činjenice da je život poprilično zajebana rabota i da nema onog kome je uvijek lako bez obzira na status, izgled i stav prema toj raboti, neke stvari se mijenjaju.
“Potresno pismo koje uzdrmalo region”
Nije mi potresno, niti drma išta ali me je podstaklo na napišem ovo što pišem.
Ljubinka Nedić i njeno pismo su me inspirisali. Tačnije, reakcije na to pismo.
Neću se baviti kritikom, niti shvatanjem kako je neko drugi shvatio ovaj tekst.
Ženu ne poznajem, prvi put čuh za nju jutros, ali kao roditelja i kao nekog ko je „unutar sistema“, pokrenule su me reakcije.
Jer ja ne mogu biti ni na jednoj strani. I kad upadnem u jednu ulogu, vrlo brzo me izbije druga. Ja sam izdajnik među roditeljima i krtica u sistemu. Kvisling u svakom smislu.
Pročitah taj tekst ovako:
Pišem vam iz pozicije profesionalca. Ne u smislu, bolja sam od vas – već da vidim stvari drugačije. Roditelji ne mogu biti profesionalci, nema te škole. Niti trebaju biti, pobogu. Plivaš kako znaš. Pokušavaš najbolje i trudiš se do besvijesti. Čitaš, pitaš, nekad lutaš između odluka.
I naravno da će jedan takav roditelj da se osjeti uvrijeđeno i popljuvano kad pročita da mu dijete nije pametno, fokusirano, pažljivo. Kad čuje da nije baš uradio sve što je mogao.
A brižan roditelj uvijek misli da je mogao još.
Evo kobnog – ali.
Ali, ne trude se svi roditelji.
Oni koji se nisu trudili biće najglasniji.
Oni koji podižu tužbe kad se djeca pokoškaju na igralištu.
Oni koji idu u medije da bi „zaštitili prava djeteta“, bez ikakvog uvida u svoj dio odgovornosti.
Oni koji misle da se dijete voli igračkama i skupom odjećom.
Oni koji vjeruju da se dijete edukuje telefonom.
Oni koji od djece prave saksije u pijesku „ da se ne isprljaju“.
Oni koji odoše u krajnost. Ali nije ni to uzrok problema.
Pročitala sam još:
Vidjela sam generacije djece a one se mijenjaju.
Od silne želje da svako dobije svoj komad sunca, sunca nema. Jer ona gore pomenuta rabota nije poštena.
Pored svega tog, pročitala sam nešto što me je užasnulo.
Djeci ne sječemo krila. Vežemo ih i sklanjamo im prepreke na putu da mogu lakše hodati. Ne damo im da se trude. Jer trud i napor se danas lako mogu proglasiti zlostavljanjem, maltretiranjem djece.
Od želje ili mode(?) da se štiti svako moguće pravo, obaveze su nam postale bauk.
Sistem nam je truo. Društvo nam je trulo. Svi ćemo se složiti oko toga.
Pa kako onda očekujete da nam djeca budu sjajna?
Aleksandra
Slicna zapazanja sa njom imam ja vec godinama – ja to mozda jos bolje vidim, jer radim sa delinkventima. Tek su oni ekstreman primer dece koja su ljusture – bez emocija, interesovanja, ciljeva. Blejaz im je jedina aktivnost. Ne svi oni, naravno, ali toliko puno njih. I nikad nisam krivila samo roditelje, jer znam koliko njih se trudi, ali nazalost nije dovoljno. Tu su skole koje su izgubile vaspitnu funkciju, i imaju mogucnosti samo za obrazovnu, truo sistem, nepostojanje vannastavnih aktivnosti i sl.
Zato sam kada sam zatrudnela imala samo jednu zelju: da ne bude “prazan iznutra” 🙂