Facebook Vs. Tetris

Danas sam se logovala na FB. Nisam poklekla, nisam, stvarno. Trebao mi je broj telefona koji sam imala sačuvan u inbox-u i logovanje je bio jedini način da dođem do njega. Prepišem broj i virnem na “home” čisto da vidim je l ja to propuštam išta. I, c! Ništa. Sve je ličilo kao na sastanak pod moranjem sa bivšim. Sve je poznato, znam šta ću čuti i  jedva čekam da ga se otarasim. Da, tako je to bilo. Deaktivacija nastavljena sa još većom motivacijom nego prije.

Da bi potvrdio moju odluku, svemir, (aj dobro nije možda svemir ali Google jeste) mi pošalje  članak.  Jung je ovakve dogođaje i doživljaje nazvao sinhronicitetom, a kod Andrića bi  to bio znak pored puta. Potvrđeno sam bivša korisnica fejsbuka ali šta je sa djecom? Neću ja dušebrižnički da popujem kako nema više igranja na dvorištu i kako su djeca postala predebela i prenamazana kremom za sunčanje, blijeda i sa podočnjacima od monitora. Ne, nego me sve ovo podsjetilo na moje smanjenje efikasnosti kod izvršavanja domaćih zadataka kad sam bila mala. Druga djeca pod prozorom! Pravi prozor, ne Windows. To je bio  fejsbuk u moje vrijeme. Prvo se čuje dernjanje imena djece iz ulice.

“Tanja!!! Tanjaaaaaaaaaaa! Ajde vaniiiiii!” , i onda  su redom  odzvanjala imena i glasovi djece iz komšiluka dok se ne okupi kritična masa za igranje lastiša, školice ili vozanje biciklom po naselju. Kakvi su to event-ovi bili! Znam da ako začujem takvo okupaljanje od moje zadaće više nema ništa. Šta sam uradila, uradila sam. Sreća pa sam rano shvatila da mogu i naveče pisati zadaću a ne samo po danu. Tu spoznaju sam zaboravila u kasnijem školovanju što je čisti dokaz da kako čovjek stari postaje gluplji. U to vrijeme, zbog rata nije bilo struje. Ako je ostaviš za navače, zadaća se morala raditi, što bi se to popularno danas reklo, uz alternativne izvore energije.  Tad su to bile svijeće, razne varijacije fenjera, a ko je imao snalažljivog majstora u kući, sijaličicu sa akumulatorom. Bilo je i onih sa “neonkama”, one su bile najbolje jer si mogao  čitati bez problema.

U tom našem fejsbuku čitavu pometnju je izazvao tetris. Čovječe, šta je to tad bilo! Mogao se kupiti na pijaci, pošto je slabo šta radilo od prodavnica, a kad imaš rezervne baterije bio si glavni. Iako smo bili mali, bili smo ekološki osvješteni pa smo tetris igrali bez muzike da se baterije ne troše bezveze. Sjećam se da je u to vrijeme jedan tetris kružio među komšijskom djecom. Jedno veče kod tebe, drugo kod mene, a kad bismo se okupili, onda jedno igra a ostalih petoro se nadviruje preko ramena igrača, nad mali displej da vide kako igra napreduje. Baš je to bilo dobro iako smo bili bez struje, čokolade i makserica. Pih. Ovi novi klinci nek sms-aju, add-aju i tagg-uju do mile volje, baš me briga. Tetris je zakon.