Nakon prvog teksta koji počinje priču o biciklu kroz istoriju, Robert Latyák donosi zanimljiv nastavak priče. Saznajte o biciklu što niste znali. Nadam se da ćete uživati kao i ja.
Posle prvog pravog koncepta bicikla, onoga što ga je Kirkpatrik Mekmilan sklepao davne 1839. godine, ne postoji drugi i treći. Sve nakon prvoga više se ne broji. Redni brojevi ustupaju mesta unapređenim detaljima, novim konceptima i poboljšanoj ergonomiji. Istina je da se sve u vezi sa biciklom menjalo sporo, jer se drugačije živelo – lagano. Ali, ne zaboravimo, tiha voda breg roni.
Velociped
Sledeći upečatljivi predstavnik unapređenog koncepta bicikla imao je da se pohvali pedalama kruto spregnutim za prednji točak. Pjer Mišo (Pierre Michaux), kovač po struci, preuzeo je postojeći koncept draizine i unapredio ga postavljanjem pedala na prednji točak. U prvim godinama sedme decenije XIX veka, Pjer je osnovao firmu i počeo sa, za to vreme, zavidnom proizvodnjom mašine sa pedalama nazvanom velociped. Usledili su koncepti sa zakrivljenim ramom od livenog gvožđa spojenih vijčanom vezom, umesto rama od drveta. Delovi od livenog metala omogućili su jednu važnu prednost – masovnu proizvodnju. Istorija nije do kraja dokučila da li je ipak Pjerov sin Ernest u stvari bio pravi tvorac velocipeda.
Usledila su rešenja sa kočnicom tzv. kašikom, gde parče drveta ili gume preko poluge koči zadnji točak, i nešto drugačijim i jednostavnijim ramom od kovanog gvožđa.
Pjerov imenjak Lalmo (Lallement) pokušao je sa zemljakom da napravi ozbiljan posao, ali posle kratke i neuspešne saradnje, pokupio je stvari, seo na brod, otišao u Ameriku i tamo 1866. godine podneo prvi patent za bicikl sa pedalama.
Lalmo je, za razliku od Mišoa, barem putovao preko Velike bare, i to dva puta, ali obojica nisu doživeli uspeh sa svojim velocipedom. Amerikanci su velociped nazvali kostotresac – boneshaker, zbog neudobnog rama i drvenih točkova na metalnom obruču. Problem dvojice Pjera bio je što se popularnost bicikala održala samo u Engleskoj. Francuska i Amerika nisu marile za bicikl, te su ova dvojica tek nakon jednog veka prepoznati kao značajni tvorci i inovatori.
Velikotočkaš dobija naziv “bicikl”
Da nije postojalo mišljenje kako je veće ujedno i bolje, velikotočkaš nikada ne bi našao svoje mesto u istoriji. Pod uticajem zakona fizike i razumevanjem žiroskopskog efekta, nastao je velikotočkaš sa neproporcionalno većim točkom u odnosu na zadnji. Čvrsto spregnute pedale na prednjem upravljačkom točku i visoko postavljeno sedište vozača pravili su više problema nego što je veliki točak imao prave koristi u odnosu na manji, bez obzira na veći pređeni put za isti broj okretaja, manji napor pri pedaliranju i veću stabilnost pri vožnji. Ovo je prva mašina koja je dobila naziv “bicikl”.
Francuski mehaničar Ežen Mejer (Eugène Meyer) smatra se tvorcem velikotočkaša. Promovisao ga je trkajući se na njemu. Patent na svoj inovativni bicikl dobio je 1868. i postao je zaslužan što je ovaj koncept postao širom poznat. Iako je trend ovih bicikala kratko trajao, velikotočkaš je postao simbol kasnog viktorijanskog doba.
Veliki točak imao je primetnu prednost, lakše je savladavao kaldrmu i kamenje. Pošto putevi u ondašnja vremena nisu pružali komfor koji danas poznajemo, značajno je doprineo udobnosti vozača.
S druge strane, kada je bicikl nailazio na poveće kamenje i dublje kolotrage bacao je vozača napred preko upravljača, a doček na glavu neretko je završavao ozbiljnim povredama, ponekad i fatalno.
Samo vešt vozač smeo je da se spusti niz strmiju nizbrdicu. Zbog čvrsto spregnutih pogonskih poluga sa točkom i nemogućnosti bezbednog kočenja, digao bi noge preko upravljača da u slučaju pada ne padne na glavu nego da se dočeka na noge.
Ovo je bio čvrst i pouzdan bicikl, ali mu je odzvonilo pronalaskom pogonskog lanca i pneumatika. Prvi pronalazak omogućio je izbor željenog prenosnog odnosa, a drugi udobnu vožnju i sa manjim točkom.
Bezbedni bicikl
Alternativa velikotočkašu koja je rešila probleme bezbednosti i udobnosti ugledala je krajem 80-tih godina XIX veka svetlost pozornice kao prvi “bezbedni bicikl”. Zbog toga što je bio bezbedniji i upotrebljiviji, naziv je sugerisao koncept kojim je nadmašio svoje prethodnike. Iako savremeni bicikli koriste sličan dizajn, ovaj naziv se danas retko koristi i zastareo je.
Prednji i zadnji točak nisu obavezno bili iste veličine, ali i danas se lome koplja nekih istoričara da li je ovaj koncept rama rezervisan samo za bicikle iz kojih je proistekao savremeni bicikl. Kako god bilo, dame su dobile svoj ram za lako sedanje i silaženje.
Točkovi prvih bezbednih biciklova bili su gvozdeni, pa je bio potreban još jedan korak da bi se stiglo od bezbednosti do udobnosti – pneumatske gume.
Škotski pronalazač Džon Danlop (John Boyd Dunlop) razvio je 1888. pneumatske gume na naduvavanje koje je prvo testirao na triciklu svoga sina. Daleko lakši i sigurniji za upravljanje, napravili su revoluciju u razvoju vozila svih kategorija. Danas se koriste da bezbedno prizemlje putnički avion i svemirski šatl, ali i da dečiju vožnju biciklom učine ugodnijom.
Konačno, uz bezbednost i udobnost, razvoj bicikala mogao je da krene smelijim koracima. Međutim, desilo se nešto još bolje – proizvođači su počeli da se utrkuju u ponudama i poboljšanjima kojih smo i danas svedoci.
Mnoštvo koncepata ramova, ogibljenja prednjih i zadnjih točkova, kočnica i mašinskih elemenata vezanih za bicikl, dovelo je do značajnog razvoja ovog tržišta. Ali još ni traga ni glasa od teretnog tj. kargo bicikla. Do njegovog pronalaska i pojave na tržištu proći će još neka decenija. Evo i zašto.
Kargo bicikl
Ako se osvrnemo na istoriju razvoja automobila, aviona i bicikala, naići ćemo na zajednički imenitelj – prevoz ljudi uvek je prethodio prevozu tereta. Tek razvojem i rešavanjem nekih problema ovih prevoznih sredstava, moglo je da se razmišlja o razvoju većeg i jačeg vozila koje može da preveze i neki dodatni teret.
Kada se rodimo, prvo smo u pelenama, onda propuzimo, pa se malo gegamo, zatim prohodamo i konačno možemo i da trčimo. Da bi mogli da savladamo i napredujemo kroz faze, bio nam je potreban motiv da to učinimo. Jedan od motiva za nastanak kargo bicikla bila je potreba da se preveze manji teret u urbanoj zoni gde tricikl teže prolazi. Kargo tricikli su preteča onoga o čemu ovde pišem. Tri točka svakako stoje uspravno bez obzira da li se pedale okreću ili ne, te su teretni tricikli bili u upotrebi pre teretnih dvotočkaša.
Iako se kargo biciklom može smatrati i bicikl sa korpom, ipak treba povući jasnu liniju između nadogradnje bicikla i koncepta teretnog bicikla. Prvi bicikli sa korpama upotrebljavani su za isporuke pošte, peciva i mleka. Korpa se montirala najčešće ispred upravljača, i time su trgovci sa lakoćom obavljali svoje poslove.
Koncept prvog pravog kargo bicikla napravila je danska firma The Smith & Co., osnovana davne 1894. godine. Osnivači Ivar Smit (Smith) i Robert Jakobsen (Jacobsen) zaslužni su za pronalazak i proizvodnju modela Long John (Dugi Jova), koji se i danas u gotovo neizmenjenom obliku može kupiti kao nov ili polovan u mnogim zemljama zapadne Evrope. Entuzijasti okupljeni u klubove neguju ovaj koncept i razmenjuju iskustva na internet portalima. Ima i pojedinaca koji primaju narudžbine i prave Dugog Jovu po želji kupca.
Prvi put je predstavljen 1924. godine na Svetskom sajmu i izložbi u Vembliju. Vozač upravlja prednjim točkom preko polužnog mehanizma. Nosivost je oko 100 kg, prednji točak je manji od 20 do 24″, zadnji od 24 do 30″, a dugačka tovarna platforma proteže se ispred upravljača do prednjeg točka.
Danas, cene originalnih obnovljenih Dugih Jova dostižu i par hiljada evra.
Nakon Dugog Jove, na red je stigao i koncept sa platformom između sedišta i zadnjeg točka, tzv. Long Tail (Dugi Rep), ali je Jova krstitelj svih kargo biciklova koji se danas kotrljaju pod kapom nebeskom.
Autor: Robert Latyak
Zašto je baš Robert autor ovih tekstova možda će vam biti jasnije ako pogledate fotgrafije na FB profilu Vizant Cargo Bike. Da, Robert pravi bicikle. 🙂