Priče iz Afrike – priča o Aronovoj čokoladi

Moniku sam vam predstavila njenim prvim tekstom Priče muzungu lady – priče iz Afrike a sad nam donosi novu priču. Nešto poput naše prijetnje djeci kad ne slušaju, naslućivanja kako je to tamo negdje, u dalekoj Africi samo puno životnije jer je iz prve ruke. Uživajte i pripremite maramice.

Crvena afrička zemlja se tokom sušne sezone pretvara u, kao najfinije brašno, crvenu prašinu. To se potom lepi za kosu, za znojavu kožu, ulazi u uši, nos, oči.
Veoma je teško navići se na sloj crvene prašine svuda po kući.
Moja engeska ruža, moja drugarica Suzan naučila me je da se na insekte i prašinu u Africi MORAŠ navići ili ćes poludeti.
U bolnici sa belim, mermernim podovima, stvari stoje malo drugačije. To se čisti bez prekida kontinuiteta, doslovce.

Bila je sredina decembra. Sušna sezona u jeku. Vrelina je krunila zemlju, a vruć vetar zavlačio prašinu na nezamisliva mesta.
Vreme sam tih dana provodila u kancelariji spremajući izveštaje bez kraja i konca, jer je vlasnik moje bolnice, moj “Big Boss”najavio dolazak.
Ventilator na plafonu je zujao, i isteravao mi iz glave svu koncentraciju koju sam posedovala.
I pogled i mašta grebali su kroz širom otvorena vrata kancelarije u obližnji Kabira country club bazen.
I onda sam tek počela da primećujem čoveka koji čisti.

Čovek koji čisti je Mr Kisa Bright, Šef odeljenja spremača.
Toga dana počeo je da čisti u osam.
I nije stao.
Bilo je 6 popodne.

Sutradan se situacija ponovila, s tom razlikom da sam ja sada pratila šta radi Mr Kisa Bright.
Dolazio je ranije na posao, kao i ja.
Popio bi čaj, i počinjao da čisti.
Bez doručka, bez prestanka, bez podizanja pogleda sa poda.
Na pauzi za ručak, koja svima traje pun sat, on se izgubio na desetak minuta, i vratio se svom čišćenju.
I tako do 6 popodne.

Sutradan se sve ponovilo.

I prekosutra.

U petak je moja žensko-srpska priroda iznutra vrištala, i ja više nisam mogla da izdržim.
Izašla sam i pozvala ga da mi se pridruži u mojoj kancelariji.
Pošao je za mnom, pognute glave.
“Mr Bright, kako ste?” pitala sam ja.
“Dobro sam, madam, hvala.” rekao je Mr Bright.
Rekla sam da ne volim kad me zovu madam.
Rekao je da je zna.
Ljudi pričaju da madam ne voli kad je zovu madam, ali je to njemu čudno, i da ne zna kako bi me drugačije zvao, jer u njegovom slučaju ne dolazi u obzir da me zove po imenu.
Zamolila sam ga da smisli nešto, jer želim da razgovaramo, a bez madam.
Rekao je “Mi naše madam zovemo njabo.”
Dopalo mi se, i rekla sam:”Mr Bright, meni se čini da će njabo lepo da mi stoji, i biće mi drago”
Učinilo mi se da se malo nasmešio, nisam sigurna, i dalje je gledao isključivo u pod.
Pitala sam kako provodi dane, da li mu se dopada posao, da li mu je naporno, je l’ zadovoljan obrocima
Rekao je:”Njabo,da li ste vi zadovoljni kako ja obavljam posao?”
Bila sam veoma zadovoljna, to sam i rekla, ali sam isto tako i rekla da mi nije jasno kako izdrži da po ceo dan samo čisti.
“Pored toga sto čistim, ja se i molim.” rekao je Mr Kisa Bright, i ja sam ostala nema.
U odnose sa Bogom se ne mešam. To je klizav teren.
Zahvalila sam se na razgovoru, i rekla mu da je slobodan da ide.
“Ali, njabo, zašto ste me pozvali uopšte, jesam li učinio nesto loše?”
Kako mu sad objasniti da sam ga pozvala zato što mislim da previše radi, da se osećam jadno, jer znam koliko zarađuje. Iznanada mi pade na pamet genijalna ideja.
“Pozvala sam vas, Mr Bright, zato što mi treba pomoć u kući. Da li biste razmislili o tome”
Zaista sam želela da mi kuća bude čista, i zaista mi je trebala pomoć.
Ponudila sam nešto što nije mogao da odbije. Zaradiće još jednu platu ako jednom nedeljno dođe i počisti moju kuću.
Ćutao je.
Nisam znala da li sam ga uvredila.
“Da li je to malo, Mr Bright?” pitala sam
“To je više nego što smem da zamislim, njabo.” rekao je Mr Bright
Posao je bio dogovoren. Činilo se da je zadovoljan. Ja nisam znala da li da se osećam dobro ili loše, samo mi je bilo vruće i mučno.
“Postoji samo jedan uslov, njabo”, rekao je Mr Bright, “ja nedeljom ne radim, jer služim u crkvi”
Dakle, Mr Bright je šest dana nedeljno radio po deset sati dnevno bez prestanka za sto dolara, a nedeljom je bio pastor u obližnjoj anglikanskoj crkvi. Okej.
Tog trenutka sam znala kako se osećam. Lenjo i posramljeno. Ali ovo nije priča o meni.
Dogovorili smo se da subotom posle šest, kad završi obaveze u bolnici, dolazi kod mene i čisti moju kuću.

Tako je počelo prijateljstvo koje se nikad neće završiti, i tako sam ja imala zadovoljstvo da upoznam čoveka od krvi, mesa i ljubavi koji je nešto najbliže anđelima.

Mr Bright je visok blizu dva metra i ima oko 60 kilograma. Hrpa kostiju preko kojih je razapeta crna koža. Ne uživa u hrani. Jede da bi se molio.

Ima suprugu. Sitnu, zgodnu, tihu lepoticu, koja mu je rodila sina Arona. Aron je tada imao nešto više od tri godine.

Prva subota je ulazila u smiraj, kad je Mr Bright došao po kljuc moje kuce. Moji su se dani i noći stapali na poslu. Dala sam mu ključ. Bilo je nešto posle šest. Rekla sam mu da vrati ključ u bolnicu kad završi, jer ću ja ostati još sat-dva.
Oko osam ga jos nije bilo.
Rešila sam da odem kući, bila sam gladna, umorna i u očajnickoj potrebi za tuširanjem.

Vrata su bila zaključana. Pozvonila sam, i Mr Bright je izvirio da vidi ko je.
“Nisam jos završio, njabo” rekao je.
Iz kuće se širio miomiris sredstva za čišćenje.
Ušla sam i videla odraz svoje mršave pojave u pločicama na zidovima i podu.
Čistio je bos. Cipele ispred vrata su bile iznošene i šuplje. Moja kuća je blistala, a ja sam bila na ivici suza.

Rekla sam da je previše dobro očistio, da ne treba toliko.
“Ne postoji previše dobro, njabo” rekao je Mr bright.

Ispitala sam kad je jeo, rekao je jutros. Pitala sam da li je gladan, žedan, Rekao je da nije. Dala sam mu novac. Više nego što treba.
“Ovo je više nego što treba, njabo”
Rekla sam da je on uradio više, pa ja plaćam više.
Čini mi se da je bio zadovoljan, nisam sigurna. Nikad nije gledao u mene, uvek u pod.

Zamolila sam ga da popijemo zajedno sok, ali on se snebivao. Pristao je na vodu.
Onda mi je ispričao sledeće
Pristojno je da se bela žena zove madam. Nije pristojno da se sa belom ženom sedi za stolom i da joj se gleda u lice.
Pristojno je da puno radiš, i da se moliš bogu. Nije pristojno da uzimaš novac koji nisi zasluzio.
Pristojno je ići nedeljom na službu u crkvu i voleti svoju porodicu.
Na kraju me je pitao da li želim da pođem na službu u nedelju sa njim u crkvu. Njemu bi to puno značilo. Nikad beli čovek nije bio u njegovoj crkvi.
Ja sam se radovala nedelji zbog izležavanja pored bazena.
Moje izležavanje je bućnulo u bazen, i ja sam odlučila da idem na službu u crkvu.

Našli smo se u nedelju nešto pre osam na raskrsnici kod Tusky’s-a na Ntindi.
Mr Bright je bio u tamnom odelu, beloj košulji, sa okovratnikom i u istim šupljim cipelama.
Crkva je bila mala i puna ljudi. Malo je reći da su bili šokirani mojom pojavom.
Bilo je veselo, igrali smo i pevali. Ja sam se njihala i pljeskala u ritmu muzike. Nisam znala pesme.
Mr Brighta sam prvi put videla veselog, nasmejanog, čak me je i gledao u lice. Bio je više nego zadovoljan.
Predstavio me pastvi, na mikrofon, dugo je govorio i čitao isečke iz Biblije.

Oko podne smo krenuli kućama. Predložila sam Mr Brightu da sednemo u obližnji kafić i popijemo neku hladnu vodu, bila sam baldisala.
Nerado se složio.
Pričali smo o porodici, deci, Bogu i ljudima.
Mr Bright je načitaniji i mudriji od većine intelektualaca koje poznajem.
Rekao je da će me ispratiti do kuće, i da ne treba da sedim i pijem sokove u kafiću jer je to skupo. Platila sam moju koka kolu i njegovu vodu pola dolara?!

Zamolila sam ga da me sačeka da obavim brzu kupovinu. Rekla sam mu da mi treba hleb i da želim da pošaljem Aronu, njegovom sinu, čokoladu.
“Ne, njabo! Ne čokoladu!” rekao je naglo Mr Bright, “Aron nikad nije probao čokoladu!”
MOLIM???
Aron nije nikada probao čokoladu!
Ako Aron proba čokoladu, dopašće mu se!
Ako se Aronu dopadne čokolada, poželeće da je jede redovno.
Mr Bright nema novca da redovno kupuje Aronu čokoladu.
Zato Arona ne treba stavljati u iskušenje i dati mu čololadu!
MOLIM???
Ako njabo baš želi da nešto pošalje Aronu, neka kupi dve kile šećera, jer Aron voli zaslađen čaj.
Zaslađen čaj je Aronov slatkiš, a Mr Bright može da kupuje redovno šećer!

E, tu sam se ja zaplakala, na sred Ntinde, na raskrsnici, i poplašila na smrt pastora Mr Brighta.
Ušla sam u prodavnicu i kupila pune kese šećera, keksa, čokolade i svakojakih slatkiša za Arona, da ga ovako nepristojna i bela bacim u iskušenje.
Hleb sam zaboravila. Plakala sam gladna u sobi ceo slobodan dan.

Počevši od te nedelje, pa ima tome dosta godina, nedeljni slatkiši za Arona su moja molitva. U Bogove ne verujem mnogo. Verujem više u ljude.
U Mr Brighta verujem beskrajno. Kad nisam tamo, Aronu slatkiše dostavlja moj zamenik i “brat” Justine Tabo.
Aron voli čokoladu.