Jedna velika predrasuda manje

Nema veće sreće za mene nego kad otkrijem da se neko odao biciklizmu.  Ta sreća pogotovo nema kraja ako saznam da sam bar djelićem doprinijela tom izboru. Pisala sam o jednom takvom slučaju u Jednoj običnoj ženi manje a vjerujte mi, da skoro svakodnevno čujem za nova preobraćenja. Međutim, ovaj put nisam zaslužna ja ni direktno ni indirektno. Ovaj “slučaj” je poseban jer ruši predrasude, a volim kad one stradaju i ne stidim se priznati da ih imam mnogo.

Dakle, ovako.

Idem juče Gospodskom ulicom i pričam na telefon. Priča preko telefona je bila vrlo interesantna ali kako zakoračih u Gospodsku ja je više nisam čula. Zbrzila sam razgovor jer sam ugledala za Banjaluku prilično nesvakidašnji prizor. Čovjek u odijelu i košulji vozi  bicikl koji ne izgleda nimalo jeftino. Mom izvježbanom oku nije moglo promaći da takav bicikl na ulicama Banjaluke vidim prvi put. E-bike, marke Sparta. Full oprema. Prava poslastica po cijeni starog golfa 2.

Neobični gospodin se  zaustavio da isto telefonira, a ja pošto sam svoju sagovornicu sasjekla po kratkom postupku, sad sam čekala da on završi.

Čujem, nije stranac.

Razmišljam, možda reklamira nešto ili je dan nečega a ja ne znam.

Odlučim da se rješim nedoumice.

Dok je razgovarao, ja sam na par koraka od njega, glumila ludilo čačkajući “nešto bitno” na telefonu zbog čega baš tu moram stajati. Sreća, kratko je trajalo.

I uključim se ja.

Do’ar dan – Do’ar dan!

Predstavim se, kažem ko sam, šta sam i gdje sam, a bogami i on. Priča je krenula kao da se znamo 100 godina. Tako to ide sa ljudima zajedničkih interesovanja.

Pokazuje mi bicikl, ja već ljubomorna na divne, ručno šivene, kožne gripove, a on ne budi lijen, pokaza i sic. Bicikl divota jedna.

Vidim, na odijelu mu značka MUP-a RS. Gledam ja tu značku i čekam kvaku. Garant je bicikl dobio službeno, pa mene biciklističku dušu, loži ubudale.

Da potvrdim svoju svekoliku mudrost, upitam ga kako čuva bicikl. Kaže on:

“Parkiram ga ispred MUP-a. Ajd’ da vidim ko će ga ukrast!”.

Pa mi onda još ispriča priču kako je prije vozio Batavusa (Jao, pa ja ga sad vozim!), i kako je ovaj bicikl ludom srećom nabavio lako i za male pare. Biciklistička sreća zbog nabavke dobrog bajka za malo para širila se ulicom 😀

Meni nekako drago. Drago mi što nisam u pravu a još mi bi draže kad reče da zadnjih šest godina skoro svakodnevno ide biciklom na posao. Interesantno je da ovog čovjeka nikad ranije nisam zapazila, mada ako uzmemo u obzir radno vrijeme i lokacije naših firmi, skoro je i razumljivo. Drago mi je bilo što pominje i biciklistčku infrastrukuru. Drago mi je i što smo 10-15 minuta razgovarali kao da se znamo nekoliko godina, a tema je bila neiscprna. Rastali smo  se nakon fotografisanja i sa osmjehom na licu. Totalno cycle chic.

Ovo je čovjek koji je raspršio moju predrasudu da su ljudi iz policije ljudi skučenih vidika.

Ovo je još jedan biciklista koji će da sruši i predrasude drugih ljudi kad ga pitaju: “Imaš li ti auto kad dolaziš biciklom na posao?”