Život je kao bombonjera

Dandelion

Spomenuše se neke godišnjice smrti. Onako, u pauzi između tema. Ispadoše i padoše na zemlju k’o komad hrane za koji ne znaš  da li da ga pojedeš ili ostaviš na zemlji. Obično hranu dignem sa zemlje, pirnem i ponjapam. Ovo sam ostavila na zemlji da leži tako neupotrebljeno. Ionako je od nekih godišnjica prošlo 100 godina…od nekih nije ali proći će svejedno.  Sve je onako kako treba biti. Sami se rađamo, sami i umiremo. Postojimo zahvaljući drugim ljudima. Kroz njih se određujemo. Nije džaba samnica najgora kazna. Biće da na kraju i žalimo za umrlim jer je sa njima umro i dio nas.

To je sve što imam reći o tom.

 

1 Comment

  1. neko
    21 July 2011 at 10:28 am

    amin