Žena koja je rodila Supermena i Srećka

UPOZORENJE: Naknadno dopisujem upozorenje za trudnice. Tekst ne preporučujem trudnim ženama. Iako sam i sama nedavno bila u drugom stanju, tek kad sam vidjela reakcije trudnice na tekst, shvatila sam da je ova priča nešto što trudnoj ženi definitivno ne treba. Molim ih da zaobiđu ovu priču.

Ovo je priča bez slika.  Sagovornica nije željela da se zna njeno ime osim da se porodila u Beogradu. Ovo je njena priča.

Elem onda da počnem. Hajde ovako da krenem od samog trudničkog perioda. U obe trudnoće nisam morala da pijem nista od suplemenata. Krvna slika je bila predobra. Doktorka koja mi je privatno vodila trudnoću je bila presrećna zbog toga. Boga mi i ja.


Prva trudnoća 2007/2008.
Prva doktorka mi je rekla da se očistim jer imam lupus. MOLIM?! Slala me na reumatologiju. Nakon detaljnih pretraga, dobijem potvrdu da nemam. Doktorka je i dalje tvrdila da imam neku autoimunu bolest, te da bih ipak trebala da se očistim. U stvari sam imala atopični dermatitis.

Promenim doktorku. Druga mi je, čim sam sela pred nju rekla:

“Ako ne želite da čekate dugo u redu, možete da dođete kod mene i privatno.”, sve sa pruženom vizitkom u ruci. Neka hvala, imam već odličnu doktorku kod koje idem privatno.
Toliko za sad o ginekolozima iz DZ.


Prva trudnoća je donela i pitanje u kojoj bolnici doneti na svet svoje dete. Na savet doktorice kojoj verujem i dan danas, odlučila sam se za Narodni Front. Objašnjenje je bilo da su tamo najbolji stručnjaci, ako nešto krene po zlu. Tako da sam tamo išla i na CTG i na redovne kontrole. Nekih mesec dana pre porođaja su mi rekli da sam otvorena dva prsta, ali da to nije problem. Na sledećoj kontroli, koja je bila 7 dana pre termina, panično su mi rekli da je porođaj počeo i da sam otvorena dva prsta, te da moram ostati u bolnici. Pitala sam o čemu se radi, pošto sam otvorena toliko već mesec dana i da ne osećam nikakve trudove, oni me nisu niti slušali, niti me gledali. Samo su pozvali nekoga iz porodilišta da najave “još jednu”. U svoj toj zbrci, moje stvari je uzela medicinska sestra i rekla da nema poziva, gotovo je, moram na pripremu. Pri tom suprug nema pojma šta se dešava, nemam stvari za bolnicu, a ona nedokazna. Tek nakon mučnog odstranjivanja dlačica i jos mučnije klizme, dobijam telefon od druge trudnice, pa uspevam da javim dragom sta se dešava.
Nakon toga pregleda, doktorka mi prokida vodenjak i šalje me na sto.

Valjda mi je taj dan bio baksuzan, jedina ja sam imala stari sto, razdrman toliko da su mi rekle da se trudim da se ne cimam mnogo.
Primljena poslepodne u četiri i nešto. Prikačili me na CTG. Uključili indukciju i rekli ova će brzo, vidi kako ima jake kontrakcije.

– Jel te boli?

– Ne.

– Pojačaj indukciju. Nakon nekog vremena.

– Jel boli sad?

– Ne.

– Pojačaj indukciju.

– Ali doktorka već smo dali maksimum.

– Samo ti pojačaj.

I tako još jednom. Nema da se buniš.
Preko puta boksa u kome sam ja bila, ležala je jedna trudnica koja je bila na epiduralu i koja je bila solidno neposlušna. Nije želela da šeta, mada su joj rekli da beba mora da se spušta. Ona, dok je babica tu, malo prošeta, čim ova zamakne za ćošak, ona legne. Tako više puta.
U momentu, kada meni kreću kontrakcije. Bolovi. Ludilo totalno. (Tek sad, posle drugog porođaja znam da je to bilo toliko intenzivno, da ni sama ne znam kako sam izdržala.) Ta trudnica preko puta, dobija instrukcije od doktora da napinje. Ona kaze da neće. Kod nje beba kreće da gura na suprotnu stranu i doktori i gomila sestara, babica, koga već, napunili su njen boks i krenuli da joj guraju stomak na silu. Na kraju su joj bebu vadili na vakuum. Beba je bila skoro crna. Nije plakala. Panika.
A kod mene cepanje utrobe koje traje već dosta dugo. Dozivam, ali gubim dah. Niko me ne čuje. Odjednom nema nigde nikoga. Pokušavam da se pridržavam saveta koji sam dobila u školici roditeljstva, gde su nam na vežbama rekli da ako nema babice, a poceli naponi, disanjem vraćamo bebu nazad. Ni sama ne znam koliko dugo sam to radila, znam samo da u životu nisam osetila veći strah i bol. Osećam kako kreće napon i ja ne mogu da ga zadržim, vidim nešto izlazi iz mene, pošto mi se sto solidno preklopio od mog trzanja na njemu.

Pojavljuje se neka žena. Nije krenula kod mene, ali sam je uspela dozvati. Ona poziva doktorku. Ispravlja mi sto i za to vreme samo govori: “O moj sine, o moj sine… Krenula si da se porađaš.”

Sela je ispred mene i rekla:

  – Napni!

Poslušah i rodih prvog sina. Uhvatila sam ga pre nje. Nisam ga puštala dok nije prestao da jeca. Ljubičasta glava, otečena i velika. Meni moja beba najlepša. Placenta izasla cela. Porodih se u 23.45.
Pokidao me je, jer mu je rukica bila ispred glave.

Babica se zeza kako se rodio Supermen. Doktorka koja se vodi da me je porodila, me je ušivala. Anestezija kao da je prestala da deluje. Boli me sve. Ubod igle, cimanje konca i seckanje viška. Kad je završila, odlaze svi. Povremeno me pogledaju, pitaju kako sam. Opet odu. Posle dva sata, kažu sve je dobro. Odvezoše me u hodnik iza boksa. Hladan i mračan, mada je kraj maja. Moje kese sa stvarima su prebacili preko mojih nogu i otišli. Nisu me ni pokrili. Posle nekog vremena, naisla je pomoćna radnica/ spremačica. Zamolila sam je da me pokrije, da pomeri kese sa nogu i da mi doda telefon da javim da sam se porodila. Ona me je jedina pomilovala po ruci i obrazu i rekla utešne reči:

– Sve je prošlo. Dobro si.


Nakon toga sam srećna, ali neću zadugo. Nakon tuširanja i kratkog iskidanog dremkanja, u sobu koju sam delila sa jos dve porodilje i dve devojčice, ulazi gromada od žene, sa dugom plavom pletenicom. Nazvah je u sebi Helga. Nosi smotuljak. Ubaci ga u kolevkicu ispod mojih nogu, okrenu se i ode.

Auh, majko. Šta sad treba da radim? Da ga dojim? Smem li da ga raskomotim?

Druge dve mame mi rekoše da ga uzmem u ruke, skinem, mazim, probam da ga dojim. Uživanje. Opet dolazi Helga. Uzima ga i odlazi. Ni reči.

Drugi dan sam se samo svađala, jer beba je imala žutilo, pa je bio na “sunčanju” i onda mi ga dovedu uspavanog i kažu mi da ga dojim. Šta god da sam pokušala da ga probudim ono nije išlo. Zamolim sestru koja mi ga je donela da mi objasni kako da ga probudim. Na šta mi je ona gromoglasno odgovorila da u životu i za svojih 30 godina radnog staža nije čula gluplje pitanje. Nisam joj više dozvolila da mi se obraća. Posle je sva bila u maznom fazonu. Cici, mici.

Svetle tačke iz tog perioda su: dobijanje sina (zdravog i pravog) i upoznala sam super ženu, koja se porodila kad i ja, a sa kojom sam i dana danas u fenomenalnim odnosima. Deca nam se druže i odlično slažu.

Druga trudnoća koja je završila spontanim. 2011.
Pošto sam imala baš loš odnos sa drugom doktorkom, ginekologom iz DZ, prebacujem se u drugi, kod doktora, muškarca. Nasmejan, nežan. Pomislim, biće sve dobro. Nakon tri godine zatrudnim. Avgust mesec. Na drugoj kontroli mi doktor kaže:

– Ne čujem eho srca.

– Šta je u pitanju?

– Ma ništa, ne brinite. Slobodno idite na more kao što ste i planirali. U osmoj ste nedelji, biće to sve ok.

Ne verujući Toma u meni pozove svoju doktorku od poverenja. Ona mi kaže da dođem do nje. Prognoza je loša. Najverovatnije će da bude spontani. Nikakvo more. Samo do Banjaluke. Pošto nemam nikoga u Beogradu ko bi mogao da mi pomogne, pri tom mislim na bake, sestre i sl., čak smatram da je odlično da budem kod mame, jer trebaće mi nega. Kakvo more, kakve trice. Posle tri dana spontani, potežak. Da li ići na kiretažu ili ne? Probaćemo bez. Vraćam se u Beograd. Upala materice, takva da sam od doktorke iz Zemunske bolnice dobila tri antibiotika i neki lek koji je nazvala pojačivač za antibiotsko delovanje ili tako nekako. Poslednji put odlazim kod “opuštenog” doktora, koji mi kaže.

– Sve je to bilo predvidljivo. Kako ste se proveli na moru?

Menjam doktora. Definitivno.


Treca trudnoća. 2013/2014
Doktorka kod koje sam bila, na neplaćenom odsustvu, majka joj bolesna. Baksuz, pa to ti je. Javljam se svojoj doktorki. Ona mi kaže da će da me vodi, zbog svih loših iskustava sa prethodnim doktorima. Trudnoća fenomenalna. Prštim od energije. Gde ću da se porađam? Moram u Dragiše Mišovića. Tu bolnicu svi hvale. Doktorka mi kaže da se tu teško ulazi, ali da probam. Uspevam da se dopadnem jednoj doktorki, upravo zbog moje doktorke od poverenja. Kaže drugorotka, ma ti ćeš da se porodiš lako, iskočiće beba iz tebe kao metak. Zakaže mi za nedelju, da odradimo indukovan porođaj, jer je beba već pokrupna, sve sa epiduralom. No međutim, beban je požurio jedan dan. Odlazim u bolnicu, pregleda me jedan od najviše kritikovanih doktora po forumima. Nadmen, smrknut, veoma grub. Kaže mi:

– Nema mesta, a i niste u aktivnom porođaju.

Kažem mu da mi je doktorka ta i ta rekla da će da me prime, a on mi se nasmeje i kaže:

– Pa kad imate rešenje na sve vaše probleme, pa zašto ste onda došli kod mene.

Odlazi iz ordinacije. Sestra mi pomaže da ustanem sa stola za mučenje. Čim sam izašla iz bolnice, pozovem doktorku koja mi je zakazala porođaj za sutra. Savetuje mi da sačekam ispred bolnice oko sat vremena, a ako mogu da idem kući da se opustim. Odlazim kući, ali opuštanje mi nešto ne ide. Kontrakcije na 5 minuta. Odlazim do kupatila, vidim da krvarim. Opet odlazimo u bolnicu, isti doktor me prima. Zamolim ga da me pregleda malo nežnije, na šta mi kaže da ga ne učim njegovom poslu.

Ipak je bio nežniji. S visine mi govori kako nije u redu ići preko veza i vezica, kako ne razume čemu sve to, a ja pri tom niti ću nekom da platim nešto niti je bilo govora o takvim stvarima. Objašnjavam mu da me je doktorka primila bez nekog podsticaja. On ipak nastavlja da priča o vezama i tome kako je to loš način za saradnju. Bla, bla bla. Primaju me u porodilište. Ovaj put sam spremna. Išla sam kod kozmetičarke. Klizma nije strašna. Mislim se:

– Sve će biti OK.

Babice mi kažu da legnem. Kače me na merač za pritisak i sedaju za svoj sto u dnu rađaone. Tračaju doktore. Smeju im se grohotom. Kako koji uđe, menjaju izraze lica i odjednom postaju uposlene. Pitam kad će da mi uvode epidural, pošto sam otvorena već odavno 6 prstiju. Pozivaju anesteziologa. Nema je. Prošlo je dosta kontrakcija i dahtanja. Zovu je ponovo, sve sa smeškom i zezanjem. Nemojte više da spavate, dođite brzo. Nema je i dalje. U kratkim intervalima bez bola, pokušavam da uspostavim ljudski kontakt, kako bi se sažalile nada mnom. Ponovo zovu, malo odlučnije. Anesteziolog dolazi. Ona je nasmejana, ali sanjiva. Vidi se da je spavala. Priprema me, a ja u čudu pitam, pa zar će da mi uvode epidural, obzirom da su mi kontrakcije baš učestale i jake. Da, da, nema problema. Tokom uvođenja igle sam mislila da umirem od bolova. Kažu mi da se ne mrdam, a kontrakcija razdire.

Plašim se kao nikad. Bože pomozi, samo da ne ostanem paralisana. Napokon čujem:”Uveli smo je.”. Pomažu mi da legnem. Ja im rekoh:

– Mislim da se porađam!

Babica me pogleda u cudu i rece:

– Nemoguće!!! Uzvratih joj da imam osećaj kao da mi se kaki, ona me okrenu na leđa i pregleda. Oči joj se raširiše i reče:

– Zovite doktora, ona se porađa.

Doktor je došao kao da je bio iza vrata, secnuo me je mada mu je babica rekla da nema potrebe. Srećom rez nije bio velik. Porođaj je bio brz. Dva napona. Bebi je pupčana vrpca dva puta obmotana oko vrata i još je bila umotana u nešto što se zove “pravi čvor”.

Babica kaze da bi beba treabala da se zove Srećko. Većina beba se ne razvije dovoljno, pa čak i ne preživi to stanje sa pupčanikom. Čvor je rastao uporedo sa bebom. Grozno izgleda, kao neko koleno. Ne daju mi bebu u ruke. Važu ga, mere, pokazuju mi ga da potvrdim da je sin. Odnose ga. Placenta je izasla. Cela je, kažu. Ušiva me, čini mi se, početnica. Boli, mada mi je epidural uveden. Kažu trebalo bi da deluje. Moli me da se ne trzam, jer će nešto pogrešno uraditi. Uspela je da završi. Zovem supruga da mu javim da je rođen jedan mali slatkiš. Dobro sam. Plače mi se i smeje, sve u isti mah. Odvoze me u sobicu pored rađaone.
Ubrzo osećam da krvarim. Zovem babicu. Ona mi kaže da će da pošalje glavnu babicu, koja dolazi brzo. Diže prekrivač sa mene, pogledam dole. Stomak mi naduven, kao da se nisam porodila. Ona ga pritisne, pri čemu se čuo najgori zvuk liptanja krvi iz mene. Faca joj se zamrzla. Posle dva minuta je to ponovila. Isto krvoliptanje. Uspela sam da joj kažem da se osećam loše. Brzo me je prebacila u rađaonu, pozvala je doktora koji me je secnuo. Osećam da tonem. Poslednje što sam tad rekla je:

– Doktore, spasite me.

Posle buđenja sam bila svesna situacije, ali nemoćna da mrdnem. Žedna. Preplašena. Dolazi doktor koji me je primio. Tihim glasom mi govori da je dobro. Bićeš dobro. A onda pojačava ton i kaže kako mu je baš drago što su me primili, iako nije ljubitelj veza i vezica. Smeškam se, jer sam živa. Pre porođaja sam čula sestre kad kažu, baš za njega, da im šalje neku njegovu vezu.

“Gde ce samo sve te zene da stanu? Ne pitaju se.”
Licemerje se može skupljati u silose. Toliko ga ima.

Primila sam transfuziju. Posle su rekli da nisam trebala da je primam. Nisu mi objasnili šta mi se desilo. Nisam imala snage da pitam. Svaka vizita je bila napeta. Doktori su napominjali da je moj slučaj težak, molili su sestre da me paze. Sestre su bile OK. Hrana nekvalitetna, neadekvatna, jednom rečju sramotna. Posle prvog pregleda kod doktorke kojoj verujem, dobijam tumačenje da mi se materica nije skupljala i da sam zato iskrvarila. Rekla mi je da sam imala sreće što sam živa i što nisam ostala bez iste. Njena preporuka je da više ne rađam, jer sam dvadeset dana posle porodjaja dobila gadnu vrstu atopičnog dermatitisa. Sve skupa to je trajalo još 6 meseci. Uzrok bi mogao da bude stres, transfuzija, Heferol, haos hormona i sklonost alergijama.

To je moja priča.

 

5 Comments

  1. Jelena
    22 December 2014 at 12:49 pm

    Uh…Sreća pa sam to završila i prošla.
    Žalosno je to što nam rade.

    • 23 December 2014 at 8:32 am

      I žalosno i strašno.

  2. Rebeka
    23 December 2014 at 3:33 am

    Ja kad ovo citam ne mogu da dodjem sebi. Isto kao da smo zemlje treceg svijeta.

    • 23 December 2014 at 8:33 am

      I meni je svaki put strašno iako to je to. Svako malo čujem neku takvu priču.

  3. Rebeka
    26 December 2014 at 4:08 pm

    Nesto jedino kontam, mozda za doba socijalizma i one bivse drzave stvari su bile malo bolje organizovane. Ljudi su ipak primali pristojne plate, mogli su da zive od njih, pa je onda osoblje i malo bolje radilo. Jeste da su kod nas uvjek veze bile prisutne. Kada citam ove clanke uvjek me dobro uvjeri da se ne vracam.