Treća od deset

Ovo je priča sa mog bloga Mama Dara. Nekim čudom je ostao tamo. Inspirisana pričama Nine i Jelene, odlučila sam da je potražim. Pošto nije prenijet i na ovaj blog, evo ga u formi novog  a starog blog posta, kao neka vrsta dopune na njihove priče. Možda suvišna, možda ne ali sam imala potrebu da ovo opet podijelim sa drugim ženama, a što da ne i sa muškarcima, da čuju kako izgleda ta “naša stvar” u jednoj od situacija.

„Ovo  ne izgleda dobro. Nema ploda. Samo gestacijska vrećica koja je nastavila da raste.“, doktorica je govorila polako znajući da je svaka riječ teška.

Uputa je bila čekati par dana da samo ode, a ako ne, obavezna kiretaža. To je to. Ništa se ne može uraditi. Priroda je odlučila.

I šok i nevjerica i tuga i olakašnje sve smješano u mehanički izlazak iz ordinacije.

Jedino što je normalizovalo  situaciju je da sam sad i ja sad bila dio kluba. Nakon infekcije i temperature, nije ovo tako ni loš zaključak. Svejedno kažu da 3 od 10 trudnoća završi tako… a znala sam ih bar 10 iz svog okruženja koje su prošle kroz isto što znači da je u suštini sve u redu.

Razmišljala sam šta sam ja mogla uraditi da se ovo ne desi, možda sam mogla mirovati, možda sam se mogla više paziti, možda, možda, možda…a možda ne možemo sve kontrolisati. Na kraju sam zaključila da je to taj neki život. Van naše moći i planova pa ako je tako, neka bude tako. Odradiću što više mogu da mi bude lakše pa idemo dalje. Kad sam našla statistiku, sjetila sam se Seven of Nine pa mi je to bilo simpatično kad sam imala strpljenja da se sama tješim kako sam i ja pripadnik neke posebne grupe. I stvarno nisam mogla niti željela da čitam tekstove koji imaju sliku usamljene ili zamišljene žene, lica sakrivenog rukama.

46251-sedma
foto:idesh.net

Odrađivanje mog dijela posla

Najgori dio posla sam uradila prvi. Obavještavanje. I to je stvarno najgori dio posla ali brzo prođe. U ovom dijelu ima smisla ono “Trudna sam, al’ nemoj nikom reći” .

Drugi dio se odnosio na prikupljanje informacija.

Ovo je vrlo bitan dio pripreme za nešto što su naše babe odrađivale prije odlaska na posao. Ali šta ćeš…kad smo mi ta Y generacija. Dakle, pozvala sam prijateljicu koja mi je do sitnih detalja prepričala kako je prošla kroz sve to, šta joj je trebalo od papira, kome se trebalo javiti, šta od stvari ponijeti.

U normalnim državama ovaj trening vjerovatno ne bi bio potreban ali kod nas ne možete računati samo na sistem već morate imati i back up ako hoćete da sebi olakšate.Tako treba znati da je bolje ponijeti svoju spavaćicu, papuče, maramice, da se čeka 2 sata nakon zahvata pa ako nećete gledati u plafon, ponesite knjigu, i naravno, ne idite bez uputnice i nalaza itd.itd. Vrlo je bitno i da osoba koja vam to sve govori ne bude paničar i da to normalno prihvata jer su vam tad racionalni dijelovi mozga prilično tupi i lako povodljivi.

Treći dio, takođe vrlo bitan, sistemi podrške na licu mjesta. Tehnički naziv za nešto vrlo ne-tehničko. Mama, muž…koga imate i ko vam odgovara jer iako ne želite sliku tužne i usamljene žene koja pokriva lice rukama, niko vam ne garantuje da to nećete biti baš vi.

Na kraju, odlazak na lice mjesta.

Sistem

Nakon čekanja od sat-sat i po, prozvana sam. Dvije sestre su ispunjavale moje papire, jedna „pješke“ a druga pisaćom mašinom. Ta sa pisaćom mašinom mi je postavljala pitanje dok je kucala tako da sam je jedva čula a i ona mene vjerovatno.

„Ime.“

DU-DU-DU! Mašina je udarala kao da joj je jedini zadatak da bude što glasnija.

Kažem.

„Koje je djevojačko?“

DU-DU-DU!

Mislim se ja, Broz, eto koje. Prestani da kucaš pa onda pitaj…ali naravno, ljubazno odgovorim. Potraja ta buka i nadglasavanje srećom samo nekoliko minuta.

Dade mi onaj izudarani  papir sa mojim podacima pa me proslijedi dalje da se presvučem. U spavaćici, čarapama i papučama sam prošetala do svog odjeljenja, tzv. konezervative.

Tu je slijedilo mjerenje pritiska, upisivanje krvne grupe (ako nešto krene po zlu, je li) i upućivanje u sobu. Sve je išlo prilično brzo ili mi se bar činilo da ide nakon toliko čekanja.

Soba sivi dom, a u sobi cimerka sa burekom. Doček za sva čula. Djelovala je da je blizu četrdesetih ali je to bilo teško odrediti. Bila je odmah za priču a ja nisam. Sreća pa su nas brzo poslali na ultrazvuk. Znajući da će me opet čačkati, gaće sam već parkirala u torbu da čekaju neke intimnije dane.

Opet u spavaćici, čarapama i papučama smo u pratnji sestre prodefilovale kroz dvije čekaonice i na kraju došle u gužvu pred ordinaciju gdje se obavljao UZ.

I da, ovo je situacija kad odjelo čini čovjeka i ženu.

Ništa dostojanstveno nema u stajanju ispred ordanicije u spavaćici, pa makar i u bolnici, dok su drugi ljudi u kaputima i čizmama.

Dobro je bilo što su  nas prve uveli. Sestra je rekla da skinemo donji veš. Ja spremna prespremna, samo što se sama ne konektujem na aparat za UZ a moja cimerka se izbeči: „Pa ja mislila da će to preko stomaka.“ Moram joj se zahvaliti što me je nasmijala.  Sestra joj na to nervozno pokaza da požuri. UZ je obavljen brzo i ja sam izašla prva. Nađoh uvučeno mjesto između stolica da se bar malo izolujem od obučene mase kojoj sam bila vrlo interesantna. Dobro mjesto za jedno ali loše za drugo jer uskoro dođe cimerka i bez imalo osjećaja za lični prostor (neki Britanac ili Skandinavac bi zbog tolike blizine sa strancem vjerovatno pao u nesvijest), pribi me uz zid i zabarikadira između stolica pa oduševljeno reče: „Nema polipa! Šta će sad? Sigurno ću kući.“

Nisam mogla ni da slušam šta govori nadajući se da će se bar malo odmaći. Jok. Stoji ona tako na meni i nastavlja monolog:

“ Pa, da. Šta će od mene kad ga nema? Ka’e doktor’ca, nema ništ’. Sigurno ću kući.“

„Joj, odmakni se, molim te!“, prolazilo mi je  kroz glavu dok sam gledala ima li sestre da nas vodi u sobu. Sreća pa je brzo naišla.

„Sestro, je l’ da me neće operisati? Doktor’ca nije vid’la polipa. Nema šta onda, je l’ tako?“, utvrđuje cimerka svoja očekivanja sa sestrom.

„To će doktor odlučiti.“, reče sestra ne znajući da je čeka beskonačna petlja.

„Pa nema šta, nema polipa, nema operacije. Šta će od mene?“, nastavi cimerka.

„Ama ženo, ako hoćeš ići kući, idi. Nije tvoje da misliš.“, odbrusi sestra a meni opet posta jasno zašto je sistem često okrutan.

„Pa dobro al’ kad ga nema…“, reče ova više sebi nego sestri.

Ćutke smo otišle u sobu. Cimerka se dohvatila telefona, a ja sam čula sestre kako provjeravaju da li je sala spremna.

Proces

Dođoše dvije sestre po mene i opet u magičnom izdanju spavaćica, čarape, papuče prošetah pred novom grupom ljudi koji su čekali žene da se isporađaju. Ne znam što me je nervirala ta spavaćic ali baš jeste.

No, uđoh u salu, kad tamo doktorica, anesteziolog, dvije sestre i otvorena vrata.

„Otkopčajte grudnjak.“, reče jedno od njih.

Super, mislim se, jer sam morala da zadignem spavaćicu da bih to uradila. Druge nije bilo. No dobro. I onako ću opet na kanal…kao da je bitno.

Penjući se  na onaj tzv. sto opet se sjetim dokumentaraca o dr Menegleu i pomislim  kako sam glupa. Zar nemam nešto bolje o čemu ću misliti?! Dobro je pa je moja unutrašnja trabunjanja prekinula sestra, pomažući mi da se popnem između držača za noge, preko limenog lavora (Pa se ti ne sjeti Mengelea!) ko zna dokle bih stigla razmišljajući o tome.

Uspnem se i smjestim i odjednom mnogo ruku i pitanja oko mene. Dvije ruke prikopčavaju anesteziju, jedna usta pitaju za alergije i operacije, četiri ruke mi vežu noge, druga usta govore da sam dugačka, a treća ispravljaju i kažu da nisam dugačka, već visoka…neko tamo čestita praznike i novu godinu, ja gledam u neonku na plafonu koja se odjednom ugasi.

Sledeće čega se sjećam da molim neke žene u bijelom da mi ispričaju vic. Još žmirim, nešto mumljam, prebacuju me na krevet. Kopam po torbi tražeći telefon. Sestra me požuruje i govori da ću to kasnije i da odmaram. Ja ipak zovem muža. Fino ga molim da ispriča vic. Trebalo mi je nešto banalno i smješno u tom trenutku. Gospodin nije mogao da se sjeti ni jednog jedinog vica! Ni o Čak Norisu. Eto kakve sam sreće. Samo je pitao jesam li dobro, jesam li dobro…pa normalno da jesam, što je dosadan. Ostavljam telefon i odmaram. Kasnije sam se opet čula sa mužem pa mi je objasnio da sam zvučala skroz loše  (kasnije sam vic dobila porukom 🙂 ) i da sam ga uplašila jer sam samo nešto  mumljala.

Nakon 15ak min. potpuno dolazim sebi, vadim „Autostoperski vodič kroz Galaksiju“ i odlazim u neki drugi svemir. Da, knjiga je definitivno bila dobar izbor.

Epilog

Ima tu još mnogo šta za reći. Tema je široka i dugačka ali vjerujem da će linkovani tekstovi sa početka teksta upotpuniti perspektivu.

9 Comments

  1. 1 November 2015 at 11:49 am

    Šta znam, meni ipak ima nešto dobro u tome da se o takvim stvarima priča. I sama kažeš, znala si druge koje su to prošle pa ti bilo lakše. Doživljavaš to kao nešto normalno. Naravno, nepoželjno, tužno, ali nije smak svijeta. Kad bi svi ćutali o tome, žena koja to proživljava bi mnogo veću traumu doživjela – Što ja, zašto baš meni… Ovako, zna da je dio kluba, preživjele su i druge, i ona će.
    Drago mi je što si okačila priću i na ovaj blog. Ovo mi je jedan od tvojih “bitnijih” tekstova.

    • 1 November 2015 at 11:52 am

      Da, i meni je a do sad nisam primjetila da ga nema na blogu. Drago mi je da ste pisale o abortusu. Iako smo “otvoreno” društvo, osuda je često prateća u ovakvim situacijama.

  2. 1 November 2015 at 4:46 pm

    Prepoznala sam mnogo detalja – i metalni lavor, i čekanje na UZ u spavaćici u februaru, na vetrovitom hodniku, sa gomilom ljudi, i ledene držače za noge i buncanje posle zahvata. Ja sam imala sreće, beba od 7 dana me je čekala kod kuće dok se to dešavalo, ali sve druge žene sa mnom u sobi – nisu. Tada sam postala deo kluba iz kojeg ne želim da izađem. Pamtiću sva ta lica dok sam živa.

  3. 1 November 2015 at 7:18 pm

    Uh! Ja sam od onih koje ne bi trebalo pitati za iskustvo u takvom trenutku. Ne bih se setila ni gaća ni knjige! Moje je iskustvo bilo trauma. I to uživo, sa nekom lokalnom anestezijom (ili su mi samo tako rekli, možda je bilo i bez nje- bolelo je pakleno). Od tada zazirem od lekara bilo koje vrste.

    • 1 November 2015 at 8:38 pm

      Ne mogu to da zasmislim. Naživo? Nemam riječi :(Potpuno ti vjerujem da zazireš.

  4. 1 November 2015 at 10:37 pm

    Moj muž i ja smo zajedno od ’93.godine. I eto, nikada nisam zatrudnela van “plana”. Tako da veliku, veliku zahvalnost moram odati njemu, koji je uvek bio pažljiv i oprezan. Takođe, ni ja ne dozvoljavam neke egzibicije koje bi me mogle dovesti do intervencije.
    Hvala Bogu pa mi žene, možemo danas odlučiti šta ćemo, a ne biti inkubatori, rađati do besvesti, rađati za vojsku, umirati na porođajima… Duboko iskreno žaljenje i poštovanje imam prema ženama iz prošlosti, koje su radile samo ono što su morale.

  5. 2 November 2015 at 11:06 am

    Hrabro sam pročitala tekst, iako me panika uhvatila čim sam vidjela riječ kiretaža. Na sreću, nisam doživjela, ali osobno znam žene kojima je zahvat rađen na živo, ili anestezija nije djelovala…Inače, ja kod ginekologa idem žmireći jer ako vidim nešto od metalne aparature poslagane na onaj pokretni stolić ispod kojeg obavezno stoji metalni lavor, odmah me uhvati slabost duha, a od sad će mi vjerojatno i Mengele padat na pamet! 😉 Uglavnom, lijepo je pročitati ovako prizemljen tekst!

    • 2 November 2015 at 11:53 am

      Hvala za ovo “prizemljen” i izvini za Mengelea 🙂 Nadam se da će naći nešto humanije za preglede, ni meni nije drag odlazak kod dr ali šta ću…odlazak na kanal je neophodan. Čestitam nam na hrabrosti, objema 🙂

  6. Rebeka
    3 November 2015 at 10:10 pm

    Kontracepcija je zakon. Za vjestacku oplodnju sve najbolje mislim i hvala bogu da postoji, razni poduhvati. Da je lako nije. Najteze zene pogadja odnos prema pacijentima od strane osoblja.
    Svaka cast nAsim zenama s cim moraju da se nose. One su zaista jake zene. Sta istalo reci. God bless them!