Tatina priča

U ovom tekstu želim da podijelim sa vama jednu potpuno privatnu priču uz blagoslov glavnih aktera. Nadam se da ovaj tekst neće biti shvaćen pretenciozno, maliciozno i kako god -ozno, jer želim samo da čujete kako je moguće i drugačije.

Radi se o priči iz prve ruke, a priča je o porodu u Švedskoj.

Znam, znam, Švedska. Ovo je Bosna.

Ipak, da su naši prosvjetitelji razmišljali kao mi danas ne bismo imali ni pismo, niti bismo imali krompir, niti bilo šta korisno što su nam ljudi iz drugih zemalja donosili.

Druga neobičnost je što je to priča iz perspektive tate.  Da i to je moguće. 🙂

Ponosni tata je prisustvovao porođaju ali krenimo od početka:

Od saznanja da ćete postati tata, tih budućih, tada nešto manje od 9 mjeseci vam se čini kao 9 godina i sigurni ste kako ćete biti potpuno spremni kada dođe dan poroda vaše bebe. Istina je da zapravo nikada niste potpuno spremni.

Dan je počeo kao i svaki drugi dan u tom finalnom mjesecu. Znaš da može biti svaki dan. Moja draga je taj dan izašla iz kupatila i samo mi rekla: ”Krenulo je.”

  • Šta je krenulo?

  • Krenule su kontrakcije.

  • Zezaš me!?

  • Ne, stvarno su krenule. – uz blagi osmijeh na licu.

Shvatio sam da se ne šali. U toku devetog mjeseca dva puta me ”prestrašila” sa lažnim uzbunama i  mislio sam da je i ovoga puta samo zezanje u pitanju. To mogu da preporučim svim budućim mamama. Napravite nekoliko lažnih uzbuna budućim tatama, pripremite ih, kasnije će biti lakše.

OK, u tom trenutku sam počeo da se oblačim za bolnicu i pitam nju šta će da obuče, indoktrinisan sa previše holivudskih filmova u kojima trudnica ukoliko ne stigne od kuće do bolnice za pet minuta, valjda je porodi vozač žutog NY taksija.

Nakon ubrzanog lupanja srca, bržeg disanja i preznojavanja vaša draga vas smiri i kaže da trudovi mogu potrajati i dobra dva dana i da nije potrebno da odmah idete u bolnicu. Tako je i bilo. Taj dan smo čak i prošetali po naselju, mjerili intervale kontrakcija, spavali nekoliko sati, a onda drugi dan ujutro u 5 časova pozvali bolnicu, objasnili koliko se često javljaju trudovi i otišli da obavimo to.

Budući da sada živimo u Švedskoj, ovdje je obavezno da otac, muž ili partner ili ako to nije moguće, najbliži član porodice prisustvuje porodu.

10525089_10204542463508389_1049895165_n
Pa ko onda  ne bi imao ovakav osmjeh?

Znali smo sve to na početku Suzine trudnoće i  ja sam odmah bio za to da prisustvujem tom sada najljepšem trenutku u mome životu. Kada smo stigli u bolnicu odmah su nas smjestili u sobu, koja je više izgledala kao solidan apartman. Naravno, pružena vam je potpuna privatnost i nije slučaj da u jednoj sobi bude po pet porodilja. Sjeo sam u neku zaista udobnu fotelju i pitao se šta sada. Jedan sat? Dva? Četiri… Drugari, to vam je maraton.

Babice, koje su toliko ljubazne da vas je pomalo sramota su nam objasnile da je sada najbitnije da se opustimo i obadvoje duboko i polako dišemo. Pokazale su nam gdje su boce sa kiseonikom, mene ponudile sa kafom, a Suzu sa sokom, pitale da li smo ponijeli CD ili USB sa muzikom i da možemo pustiti.

Kad sam počela pisati i uklapati Vladin tekst u svoj post, mislila sam da paralelno ubacujem svoja iskustva iz poroda. Međutim, odustala sam jer bi tekst onda ispao -ozan u neku ruku. Ipak, ovdje ne mogoh a da ne ubacim dio iz svoje priče čisto zato što je komičan (a u neku ruku i komat-ozan 🙂 ) :

Naiđe i moja seja, pa se ja odvažih i upitah je da li bih smjela staviti plejer, da ne slušam jaukanje, na šta me ona pogleda (i mene i nešto pored mene) i ozbiljno mi objasni da nikakvi aparati nisu dozvoljeni u rađaoni. Ajd, bar sam probala.

Da, možete pustiti muziku, ponijeti iPad, Lap Top i čekati na dolazak vašeg čuda. Bolnica ima slobodan Wi-Fi pa sam tako našim najboljim prijateljima i porodici skoro iz minute u minut javljao šta se dešava. Moram priznati da sam na početku bio pomalo nervozan, možda onako kao Del Boy kada u ”Mućkama” prisustvuje porodu Raquel. A onda vas udari adrenalin.

Biologija, hemija i psihologija vam kažu da je potpuno prirodno što ste zapravo tu. Babice su ulazile po mojoj procjeni na svakih 20-tak minuta. To su redovne posjete u kojima samo žele da vam se nasmiju i kažu da je sve u redu, provjere puls i rad bebinog srca. Bio sam unutra i ”držao sve pod kontrolom”.

Zapravo, osnovna uloga budućeg tate u sobi za porađanje je da bukvalno bodri buduću mamu, govori da pravilno diše, masira je i laže da će bolovi još malo da prođu. Sada zamislite drugačiju perspektivu; Sjedite u nekom hodniku i čekate i čekate… Pitate se zašto babice ulaze svakih 20 minuta, je li sve u redu, kako se osjeća i Ona i beba, sigurno je boli, a sama je tamo. Zar ne biste bili uz nekoga koga najviše volite, držali nju za ruku dok prolazi kroz jake bolove?

Kao što rekoh to je jedan maraton. Stvari počinju biti zanimljive i ozbiljnije kada kontrakcije počnu da se javljaju na svakih dvije minute. Gledate svoju dragu kako se bukvalno previja od bolova i voljeli biste da bar malo na sebe preuzmete cijelo to stanje. Jedino što možete da radite je da govorite: ”Idemo disati!” – disati zajedno sa njom, tješeći se da je sav taj bol zbog nečega dobroga na kraju. Vodenjak je pukao oko 2h Disali smo, naprezali se, disali, adrenalin je tukao kao da ste u slobodnom padu i onda odjednom čujete: ”Kmeee, Kmeee!!!”

10510300_10204542463468388_1842320046_n

Kada bih morao da prepričam šta se dešavalo desetak minuta nakon što vidite to malo čudo, osim suza koje vam nekontrolisano idu, ničega drugoga se ne sjećam.

10540395_10204587333150102_546229434_n

Da, presjekao sam pupčanu vrpcu.

O tome sam prije poroda razmišljao i pomalo sam bio sumnjičav da li ću moći to da uradim.

Porodica i prijatelji vas zovu, pričate sa njima, smijete se i plačete. Ovdje novorođenče odmah daju majci i od tog momenta se više ne razdvajaju. Ukoliko ne postoje ozbiljniji problemi, nije slučaj da dijete odvajaju od majke. Svoju ćerku sam držao 30 minuta od trenutka kada je došla na svijet.

10501385_10204542463708394_1840963231_n

Ne postoje nikakve zabrane i šta više, potencira se ”skin-to-skin” bebe sa mamom i tatom.

Buduće tate, prisustvovati porođaju je vjerovatno najljepši trenutak koji možete doživjeti u životu. Porod nije ”ženska stvar” kako su nas učili, možda porodica, možda škola ili društvo. Porod je zajednička stvar i treba da budete u toj sobi, držite je za ruku dok vam zariva nokte u meso, masirate je i ”lažete” kako će sve jako brzo da prođe sve dok ne čujete jedan prodorni: Kmeeee!

10529419_10204587332950097_1815589936_n

p.s.

Meni se malo maglio monitor dok sam pisala i uklapala ovaj post. Neka voda mi se pojavila u očima i mislim da to nema veze sa trudnoćom 🙂 Priča je dovoljna sama po sebi ali da ne bi sve završilo u romantičnom tonu i pričanju bajki (jer ovo za nas jesu bajke) moram dati malo ličnog osvrta.

Prvo, htjela sam dodati još jednu fotografiju, koja ima veze sa postom Hrana u porodilištima, a to je ova:

10543312_10204587333030099_1437672317_n

Razlog što se vraćam na hranu je zbog nekih komentara porodilja koji su bili u stilu “Je l’ znate vi da naša država nema para?” ili “Došle ste u porodilište a ne u hotel.” i slično.

Kao što vidite, ovo nije skup ni zahtjevan obrok. Jednostavno je kvalitetniji od hrenovki sa vrhnjem. Samo sam to htjela reći.

Drugo, znam da se i kod nas može izvesti prisustvo oca porođaju. Ipak, ogromna je razlika između može se izvesti i zakonom je propisano.

Cvijet i zastavica daju poseban finiš, mada je kod nas isticanje zastave vječno mač sa dvije oštrice. Kad sam pričala o Vladinoj i Suzaninoj priči Broju Jedan on je rekao: “Da, a da si ti dobila obrok sa zastavicom rekla bi da je to nacionalistički.” Bih jer ovo je BiH.

Ništa više nemam za reći, opet mi je neka voda u očima.

 

17 Comments

  1. crnogorka
    21 July 2014 at 1:20 pm

    Meni je muz donio na Paprikovac kifle iz pekare “Dan i noc” i vrhnje da jedem poslije poroda (inace bih morala cekati 12h dok stigne dorucak). I ruzu (koju su, istina, oduzeli, jer je to skandalozno, posto “nista ne smije biti na nocnom ormaricu”).

    Pritom zelim reci da shvatam da ljudi u zdravstvu rade u teskim i nezahvalnim uslovima i mislim da rade dobar posao, sa vise samopozrtvovanja i hrabrosti nego sto bi se u nekim trenucima i pod takvim okolnostima od njih ocekivalo. Ali mi je isto tako zao sto ima puno sitnih stvari koje ne zavise od novca, sto bi sa samo malo vise ljudskosti i medjusobnog uvazavanja pacijenti i ljekari mogli biti toliko bolji jedni prema drugima. Pa valjda smo mi mali ljudi bar na istoj strani. Znacilo bi to puno svima, posto nas isti sistem (tj. nedostatak istog) nagoni da budemo sve vise frustrirani i manje nasmijani, na poslu i van njega.

    • 21 July 2014 at 1:24 pm

      Pogodila si u suštinu. Baš sam na to i ja mislila. Meni je dan poslije poroda bio rođendan i prijatelji su mi donijeli mafin sa svjećicom 🙂 i balone. Ja se obradovala kao malo dijete što ću moći balonima da uveselim sobu, međutim isto bi kao sa tvojom ružom. Stvarno mi nije jasno zašto. Ako će se neko pozivati na bakterije isl.neka odmah odustane jer to nema smisla.

  2. mandrak72
    22 July 2014 at 6:55 am

    Nisam prisustvovao porodima moje tri kćeri. Ali sam bio u blizini. Moja supruga je jednu kćerku rodila na svoj rođendan pa nam je to uvijek dvostruko slavlje. A sad ono što mi krivo.
    Stalno se priča o bijeloj kugi, a mnogi nas gledaju kao šugave sa troje djece. Ko je tu bolestan društvo ili mi koji volimodjecu.
    Hrana u bolnicama je definitvno bruka, ali nikad mi neće biti jasno zašto je toliko loša hrana za trudnice kada rade najsvetiji posao na svijetu.
    pozdrav

    • 22 July 2014 at 7:25 am

      Da, dobro veliš za stav prema višečlanim porodicama. Ja sam nadam da ćemo postati jedna od njih iako, kao što sam kažeš, okolina na ljude sa više djece gleda kao na neke primitivce, bijedu, nesretnike…ne znam ni ja kako. Ne svi, ali dosta njih. Kaže meni moj muž sinoć. “Ej, znaš šta se ja bojim? Bojim se da će se nama ovo svidjeti, pa da ćemo morati nastaviti dalje.” 🙂 Misleći na dolazak seke 🙂
      A hrana…i ostale “krupnice”…priča za sebe. Mene najviše boli što dosta žena, što već rekoh u tekstu, misli da je to nešto prirodno i normalno i da onaj koji se žali na uslove u bolnicama izmišlja, da je sebičan itd. Stanje svijesti dosta diriguje stanje u društvu. Nadam se da će se to promijeniti.

  3. zuzus
    22 July 2014 at 8:41 am

    Moj suprug je jedan od rijetkih koji je prisustvovao porodu na Paprikovcu.Naravno,morali smo prikupiti brdo papira, ali to nije nista kada te on u onom najbolnijem trenutku pogleda i ohrabri.I da, njemu su ostale modrice koliko sam ga stiskala, ali sve to prodje. Hrana jeste uzasna, ja sam ju konstatno odbijala jer su mi moji donosili,pa su me one zene pocele porijeko gledati. Sta ja mogu, da u tom mucnom trenutku,kad ne znas hoces li moci dojiti,neces,kako sve to ide,odakle mlijeko i to, ti dobijas komad parizera i saku pavlake. pa to macicima das za medjuobrok 🙂

    • 22 July 2014 at 8:49 am

      Zuzus, znam da je bilo nekoliko tata koji su uspjeli biti prisutni porodu na Paprikovcu ( i imali želju). Ne znam kad je to bilo, ali ako si spremna da i drugi roditelji čuju kako je to izgledalo, stranice mog bloga su ti otvorene 🙂 samo se javi.

  4. zuzus
    22 July 2014 at 10:48 am

    tu sam 🙂 To je bilo 23.06.2012. Ja predam zahtjev na paprikovac negdje u martu,oni odgovore da je potrebno priloziti potvrde iz skole za trudnice ( bili u Caritasovoj , Ivana to odmah sredila 🙂 , briseve grla,nosa,urin i stolica (muz radio kao konobar,imao sanitarnu, to prilozili) i odobren zahtjev od Klinickog. Nisu naveli nikakav iznos i nisu nam nista ni trazili. Iako je bilo komentara tipa ” O Boze , zar smo i mi vec u Evropi ” , nismo se obazirali :)) Tata je bio s nama , docekao i snimao prve trenutke i to je najdivnije nesto sto sad imam :)))

  5. 22 July 2014 at 11:37 am

    :)))

  6. Rebeka
    22 July 2014 at 12:55 pm

    Moj muz je prisustvovao porodjaju i svekrva. Kada sam dosla u Ameriku to mi je bilo neobicno, a bogami kako sam se priblizavala porodu, nema sanse da on ne bi isao sa mnom. I mnogo mi je pomoglo i sto mi je svekrva isla jer me je ona bodrila i smirivala. Kao sto sam vec pomenula ja sam u bolnici zavrsila ne zbog kontrakcija nego zbog konstatnog bola u mjehuru dva dana ranije. Nema sanse da bih isla bez muza i to da me drzi za ruku i da me nasmijava i da prica sa mnom. Ovdje neki ljudi i snime porod, mada je to meni previse. Ali sigurno da onaj dio kad se dijete rodi treba snimiti. Moja svekrva i muz su dvije noci proveli sa mnom u bolnici, prvu noc su prespavali a drugu noc sam se poradjala pa sve do 4 ujutro.
    Mnogo mnogo mi je lakse sto sam imala njih oboje do poroda i iza poroda. Lakse se sve podnese iako je i onako bilo komplikovano.
    Ja sam mislila da i kod nas sada praktikuju da muz prisustvuje porodjaju.

  7. 22 July 2014 at 1:04 pm

    Praktikuju 1 od 100000. Ni muževi nisu radi, a i procedura zahtjeva pisanje molbe.

  8. 22 July 2014 at 3:02 pm

    Bijah na Paprikovcu, na porodiljskoj “recepciji” ove kalendarske godine i pitah za prisustvo muža. Mlađa medicinska sestra mi reče da to “niko ne radi”, i da odem do načelnika. Prepadoh se, i pobjegoh glavom bez obzira.

    Prije dva i po’ mjeseca rodila bebu, bez prisustva muža. Jedva izdržala 8 sati u porodilištu, i uz brdo svojeručnih potpisa, “sa sve bebom” otišla kući. I opet mi rekli da “to do sad nije viđeno u Banjaluci”. Baš je bilo neprijatno, ali neko je morao da probije led. 🙂 Beba je išla na sve potrebne kontrole, a bila je stalno sa mnom, dojenje je mnogo lakše išlo nego sa prethodnim djetetom, kada se u bolnici beba odvajala od mene na po nekoliko sati.

    Ova me tema baš dotiče, pa sam morala da prokomentarišem.

    Iako sam na porođaj došla pred kraj smjene, obje babice i oba doktora su bili divni, a pogotovu babice. Nikog nisam ni častila, ni podmićivala bilo čime, niti došla preko ikakve veze. Razmišljam da im odnesem mali znak pažnje nekad ovih dana.

  9. 23 July 2014 at 7:57 am

    Lili, pa ti si uradila ono što ne znam da je iko do sad! Svaka čast na hrabrosti. Ja sam jednom odbila hospitalizaciju u 9.mjesecu ali mi nije billo lako nimalo.

  10. 23 July 2014 at 8:56 am

    Kažu da nije hrabar onaj ko se ničeg ne boji (taj je budala 🙂 ), već onaj ko se boji, a ipak ide dalje.
    Bila sam kukavica po pitanju prisustva muža, ali sam imala sreće što sam zatekla divne ljude u porođajnoj sali.
    Držim ti “fige”. 🙂

    • 23 July 2014 at 9:00 am

      Istina! Hvala :)))

  11. 25 July 2014 at 2:15 am

    Divan tekst!
    Nadam se da će inspirisati neke promene nabolje.
    Polako, ali sigurno menjamo, u to želim da verujem.

    • 25 July 2014 at 10:51 am

      Jeste 🙂 I ja tako mislim.

  12. Rebeka
    25 July 2014 at 8:27 pm

    Citam sta ljudi pisu, i dobro mi dodje da se podsjetim. Ja se nesto zalila muzu kako su neke med. sestre bile neljubazne kako nisu bas bile fine ( neke od njih, mada one moraju da obavljaju svoj posao profesionalno) a sada kada ovo procitam sine mi da se bezveze zalim i prenemazem. Ovdje beba bude u sobi sa mamom nakon poroda, zena bude sama u sobi u klinici za majku i bebu dva dana ako je normalan porod.
    Za mene bude zaduzena jedna medicinska sestra nekoliko sati. Ona naravno obilazi i jos mozda jednu ili dvije zene. U svako doba noci ja mogu da pritisnem dugme i zovem je ako je nesto vazno. Oni takodje me bude i donose lijekove kad treba da popijem.
    Onda je dolazila i lactation consultutant da vidi da sve ide kako treba. Mi to naravno placamo sve debelo kroz porodicno osiguranje i veliku participaciju ali sada vidim da to nije tako lose. Samo je u zapadnoj i sjevernoj Evropi malo se manje placa za porod i pracenje trudnoce a opet rade profesionalno.