Sve će to Vogue pozlatiti

Već sam rekla da Sudnji dan ne treba čekati pošto je već stigao. Atomska bomba ili (pu, pu, gluho bilo) terorizam su potpuno zanemarivi ako se malo bolje osvrnemo oko sebe i shvatimo dokle stigli. Mislim da bilo kakvo fizičko uništenje ne može više da nadjača duhovnu propast koja je stigla. Šta me je sad šokiralo?

Evo, ovo !

Kaže moja frizerka “Svaki salon ima svoju mušteriju.”. Ne  znam šta mi je ovdje strašnije , salon ili mušterija. Sama ideja da se dijete ovakvo iskorištava je…nije izmišljena riječ za to. Valjda još postoji nada…jer kad nastane riječ koja obilježava ovakvo nešto to će biti znak da smo stigli do kraja. Ne, nije to pedofilija. Ovo je mnogo perverznije i manipulativnije od nje. Ovo čudo  očigledno ima roditeljski pristanak i tržište na kojem se može prodati.

Je li fazon u tome da ako postoji mogućnost za nešto da se to odmah uradi?! Ako postoje blesavi roditelji i uvrnuti modni časopis kojem anoreksija više nije dovoljno bizarna, da se odmah dohvati lijepo dijete i ponudi kao gotov  proizvod u modnoj industriji? Koliko otuđeni možemo biti? Očigledno da se granice pomjeraju svakim danom.

I na to sve, najveću osudu javnosti (valjda tu spada i ovo moje brojanje) je imala fotografija na kojoj je ovo čeljade bez majice.   Kao da nije dovoljno što je jednoj curici oteto djetinjstvo, već se bolesnici nadovezuju i na seksualne aluzuje pošto na ovoj fotografiji koja je već vjerovatno i izrezana zbog neprimjerenosti, Lena nema majicu. Da, da…trčakaranje gologuze djece i slikanje curica bez majice se očigledno smatra pornografijom. Gdje su sada silni UNICEF-i i zaštitnici prava djece?! Oni su zauzeti bitnijim stvrima kao što su zakoni kojima se “štite” djeca od apsolutnog fizičkog kažanjavanja roditelja ( da ne bi bilo zabune pročitajte.)  Nama i onako trebaju zaštitnici mozga, on je vrlo bitan, a  izumire i gubi svoju primarnu funkciju. Ah, da! Pa neki dan su napravili sintetički mozak. Koristiće ga za super-pametne računare. Nema zime. Evo već ću sad početi da štedim za takav jedan računar da što prije nešto počne razmišljati umjesto mene jer je ovo za moje sive ćelije previše.

3 Comments

  1. 9 August 2011 at 12:42 am

    Eee svašta ….

  2. 26 September 2011 at 11:51 am

    Sve manje toga me cudi.

    Pre neki dan idem ulicom, ispred mene majka i cerka. Dete od nekih 10-12 godina, tanko, lepo obuceno, duga, negovana kosica. Nisam videla lik (pretpostavljam da je i spreda negovana), ali cujem malenu kako prica mami koji sladoled voli dok joj ova odgovara: “Da duso, ali to gooojiii…” “Ma jeste mama, znam, zato i izbegavam da ga jedem..” Mozda je i ova devojcica marioneta svoje mame, a na nekoj modnoj pisti. I ja sam bila dete i, hvala Bogu, niko mi nije brojao kalorije. Nije uvek bila bogata trpeza ali niko od mene i mojih drugarica/drugova nije pravio ono sto nismo.

    Pre par dana koleginica mi rece da u Velikoj Britaniji (mislim da dobro zapamtih) vlasti ne mogu da se izbore protiv roditelja koji svoju maloletnu decu (8, 10 godina) pustaju da se medjusobno bore u kavezima. Verovatno za lovu. Koliko razumeh, policija nista ne moze da preduzme jer se roditelji slazu da im deca budu mali borci…

    Sve u svemu, ne bih menjala svoje detinjstvo sa svim manama i vrlinama za ova danasnja.

  3. 26 September 2011 at 2:04 pm

    Ne bih ga, vala, ni ja mijenjala. Iako nismo imali struje i bio je rat, uspjeli smo nekako preživjeti bez Garnierovih četkica za akne i ne znam ti ja ne čega. I sama ću uskoro postati mama i pitam se kako djecu sačuvati od konzumerzima i izvrnutih vrijednosti.