Strah od sreće

Nikad neću zaboraviti jednu scenu iz svoje srednje škole.

Imali smo predčas fizičko. Sedam ujutro, prohladno, fiskulturna sala bez grijanja ali meni to jutro nešto bilo veselo. U svlačionici pjevam, sve mi nešto milo, kad će moja kolegica iz razreda proročki:”Koja ptica ujutro pjeva, popodne se ukaki.”, dajući mi do znanja da “ne valja” biti dobro raspoložen.

Neko bi rekao da je bila zajedljiva, drugi da sam ružno pjevala (to je istina) ali ja mislim da to ima veze sa našom kulturom. Jeste li primjetili da kod nas, antropolozi bi vjerovatno mogli nabrojati još neke zemlje, nije poželjno pretjerano pokazivati sreću. A šta je pretjerano?

Ako se neko glasno smije – šta se kliberi.

Ako neko pjeva – sigurno je pijan. (ovaj dio je, nažalost, najčešće istinit)

Ako je galama – sigurno se tuku.

Pored negativnog stava prema pokazivanju sreće ljudi koje ne poznajemo, još se više uzdržavamo od sopstvenog uživanja u sreći jer poslije nje sigurno, brzo i neminovno dolazi razlog za nesreću.

Nemoj se smijati, sutra ćeš plakati.

Plakaću sutra i tako i tako. Nemoguće je da u budućnosti ne zaplačem i to sigurno nije razlog  da se ne radujem danas. Kad bismo tako radili u šta bi nam se život pretvorio? U periode minimalnog uživanja i iščekivanja plakanja? Ne razumijem ja nas ljude odavde.

Da li se, u stvari, trebamo truditi da što više i češće plačemo jer ćemo onda sigurno biti sretni nekad, sutra?

Čula sam i objašnjenje da strah od sreće vuče dublje kulturološke i političke korijene i da je nastao u svrhu zaštite. Navodno, za vrijeme ropstva pod Turcima, ljudi su izbjegavali da se glasno smiju da ne bi privukli belaj jer Turci nisu smatrala da raja treba imati razlog sreću. Navodno. Možda čak ima i smisla. Još kažu da su iz tih razloga nastala i “gluva kola”, tj. kola bez muzike jer je narod htio da se veseli i igra ali tiho i bez privlačenja pažnje. Ne znam. Znam samo da nije lako biti sretan ovdje i kad imaš razlog.

Pored vjerovanja u mistični slijed stvari i “izazivanje sudbine” , ovaj strah od sreće dođe do izražaja i u manjim stvarima. Koliko puta se kucali u drvo nakon što se pohvalite da vam nešto ide dobro? Ja sam sto puta. Šta ću, bojim se da ću se ureći. 🙂

Ne kažem da su ovi rituali loši. Čak su i zabavni. Znate kad ste u društvu, pa neko počne sa nekom pričom o tom kako se neko razbolio (Tamo kod njega!) pa vidite da se cijela grupa meškolji jer se “miče s’ mjesta”  da se njima to ne bi desilo.

Loše je nedozvoliti sebi da se radujete i pokazujte sreću kad imate razlog za to. Čim ste našli neki razlog koji vas čini srećnim, znači da i trebate biti srećni i radovati se. Tačka.

Bez projekcija u budućnost šta će biti. To niko ne zna, osim vidovitog Milana.

vidoviti-milan-tarot

 

7 Comments

  1. Rebeka
    12 July 2014 at 9:22 pm

    Nisam mogla ni da iscitam do kraja post a odmah sam se slozila. Evo jedne kulturoloske razlike. Ovdje su ljudi uglavnom pozitivni i dobro raspolozeni. Malo je razlog sto imaju manje briga nego mi tamo. Dok sam prevodila za Bosance ovdje u bolnici neko od njih je komentarisao kako izpocetka kada su dosli u Iowa ( a mogla je biti i druga US drzava) ljudi se sve smjese kad te vide iako su to ljudi koje ne poznajes. Ta osoba kaze gledam ja i mislim se sta im je! “Da nisu sasavi?!” A onda je nakon izvjesnog vremena shvatila to je do mentaliteta i smatra se normalnim. Nepoznati ljudi po prodavnicama u nekim kontaktima se smjese. Recimo u mom naselju, kada se vozis kolima ljudi i koji te ne znaju masu ti. Ja sam izpocetka pitala muza da li on poznate te ljude. A muz je rekao to je opsta kultura da se pozdravljaju ljudi iz istog neighborhood/komsiluka. Cinjenica je da ipak u velikim gradovima to nije slucaj i kad se zivi po zgradama.
    Nekad mislim da zbog komplikovanog zivota i okolnosti koje su van nase moci da ih promjenimo na Balkanu mozda dobro raspolozenje i smeta ljudima. A opet ko zna kako je bilo 70 i 80tih kad smo bili mali i kad je zivot bio normalan.

    • 14 July 2014 at 8:09 am

      Rebeka, vjerovatno imaš bolji uvid s obzirom da živiš u drugoj zemlji i kulturi. Sigurno da su mnoge stvari koje su van moći malih ljudi uticale na ovaj naš stav prema sreći – malo, malo pa neka nesreća pogodi ove prostore, bez obzira ko je odgovoran.

  2. 12 July 2014 at 10:21 pm

    Pravu si temu ubola, što se mene tiče. I ne znam šta bih tu rekla, osim da sam samoj sebi u mnogo navrata kad sam se osetila spokojno i dobro, čitaj srećno, rekla: Jebote, sutra će garant biti neko sranje. I, naravno, bilo je. Ali ne zato što sam se smejala i uživala u svom životu, već zato što sam ga sama prizvala, upravo tim strahovanjem. Pokušavam da se izlečim od te pogrešne šeme. Eto…:)

    • 14 July 2014 at 8:12 am

      Pa da. Inspirisala me prijateljica da malo više razmislim o ovom. Njoj se čudo desilo u životu i to ne jedno 🙂 već dva zaredom i vidim koliko hoće da se raduje ali se boji da se nešto ne pokvari. Onda se sjetim sebe, koliko volim pokazati svoju sreću ipak imam u nekom ćošku mozga taj strah postoji, a koji okolina voli da potkrijepi. Sreća pa se često inatim 🙂

  3. 14 July 2014 at 2:21 pm

    Sva sreća pa nisam okružena ljudima koji tako razmišljaju.
    Ali dogodi se i meni da ne smem da se pohvalim nečim, baš se bojim da ne “ureknem”.
    Ali za radost uvek ima mesta, i treba da ima!
    I često pevam bez razloga. 🙂

  4. 16 July 2014 at 5:37 pm

    Pevam stalno 🙂 Kako to okolina podnosi – ne znam, ne interesujem se…
    Ako ne pevam – peva radio – stalno…
    Najbolji momenat je kada pevamo i radio i ja – 🙂
    Smejem se svakoj gluposti, i najmanjoj…
    Nemam vremena za sujeverja, matora sam, lete mi godine…
    Posle svakog uspeha, divnog dana, sreće – tiho se, u sebi, zahvalim Bogu. Možda me on čuva…

    • 16 July 2014 at 6:28 pm

      Zato se mi družimo makar smo daleko! 😀