Što nisi unuk – omalovažavanje ili podsticaj od malih nogu?

Kad sam bila mala (nije uopšte neka idila u pitanju već čisti diskriminatorni događaj 🙂 ), znala sam dosta vremena provoditi sa đedom. To je onaj đed od ONE babe, na kojoj se uglavnom bapske priče i zasnivaju. Kako je đed imao svoje carstvo zvano garaža, logično je da sam se i ja tu motala. Nisam bila smetalo. Jok. Obično sam pomagala đedu.

U uzrastu kad sam, ne sjedeći već polunaslonjena na sic zbgo ravnoteže, mogla dohvatiti papučice gasa i kvačila, uznapredovala sam do  “daj gas- koči” šegrta. Mislim da sam imala jedva pet godina kad sam dobila tu titulu. Kombi nad kanalom za popravljanje, đed u kanalu i onda diriguje.

“Daj gas! Gas! Gas! Doooobro.”

Meni je to bilo baš zanimljivo, a i đed se nije bunio. Jedino što je znao reći tad a i kasnije, npr. kad bih sa njim krpila gumu od bicikla, je:

Što nisi unuk!?

Nije to bilo ni osuđujuće, niti pretjerano onesposobljavajuće jer je đed uvijek govorio da sam sposobna ali kao da to što nisam unuk nedostaje pa da budem baš potaman.

Pa šta mi fali ovako?

Pitala sam to od malih nogu, potpuno ne shvatajući o čemu to đed priča. Nekad sam se osjećala posebno jer takva “falična” mogu sve što i tamo neki unuk, a nekad ljuto jer đed tu nešto izmišlja i skrnavi moje postojanje onakvo kakve jeste.

Đeda nema, a ja se ponekad upitam da li bih bila bolja da sam unuk.

Naravno da ne bih. Ovako sam baš savršena i premoguća.

Međutim. Kroz godine mi postaje jasnije šta je to đed htio reći. Nije on žalio što ja nisam unuk, već mi se čini da je kroz svoj neki kockasti, iz sela pored Mrkonjića svijet, nazirao da bi mi život bio mnogo lakši i jednostavniji da sam taj unuk. I vjerovatno  bi bio u pravu…da nije bilo babe.

Baba je bila feministkinja a da to nije znala. Pod uticajem sredine i vjerovatno iskustva, znale su se i njoj omaći rečenice, ne baš poput đedovih ali u stilu

Jebem ti žensko! Uvijek, da prostiš, najebe.

i slično. Međutim, poruka koju je meni baba slala je često bila u razilaženju od ove rečenice. Baba bi rijetko na*ebala. Kao svoj najveći životni promašaj gdje je naje”bala, a koji je često pominjala, je bio događaj kad je ona bila školarka.

Pričala je kako su poslije onog rata kod njene matere dolazili ljudi iz opštine da je vode na školovanje jer je bila dobar đak. Njena mati to nije dozvolila jer “šta će curi škola, ona se treba udati”. Mislim da joj baba nikad nije oprostila i da se možda čak iz revolta, udala prilično kasno za ona vremena, negdje oko dvadesetpete. Čak je često znala reći za svoju braću kako su protraćili svoju šansu, kako tu školu nisu iskoristili kako treba i kako bi ona to bolje. Ja joj vjerujem.

Iako ju je, odustajem od babinog rječnika pa ću reći “razvlačilo” uzduž i popreko, baba je uvijek imala ono nešto što ni danas nema većina žena – stav da ona to zaslužuje. Nije ovo Loreal izmislio, već moja baba, nek’ se zna. Baba je smatrala da ima pravo na dosta toga uprkos tome što je žena, a priznaćete nema puno takvih baba, rođenih i odraslih u doba kad ženi nije bilo nimalo lako. U skladu sa svojom životnom filozofijom, meni je nebrojeno puta znala reći, valjda baš zbog svog slučaja:

Uči, dijete, školu. Bez škole si niko i ništa.

Nije udaju smatrala relevantnom za život jedne žene. Nije je ni omalovažavala ali se znao red – prvo škola pa onda šta ti hoćeš.

Eto,  tako su vam govorili moji baba i đed. Ne znam kakva bih ispala da nije bilo ovih rečenica ali vjerujem da su odradili dobar dio u mom oblikovanju.

Ovo pišem zbog nekih drugih baba i djedova, onih koji olako shvataju svoj zadatak i možda omalovažavaju i umanjuju svoju ulogu u vaspitanju.

Babe i dede, vi koji na male glave nekad ostavite više utiska nego roditelji, pazite šta govorite djeci. Sve to oni zapamte.

Ovo nisu moji baba i đed već mi je slika bila simpatična ovako obična. "Pakovanje" u slučaju baba i deda, unucima i unukama stvarno nije bitna.
Ovo nisu moji baba i đed već mi je slika bila simpatična ovako obična. “Pakovanje” u slučaju baba i deda, unucima i unukama stvarno nije bitna.

Eh, da, ne dadoh odgovor na ovo pitanje iz naslova – mislim da je u mom slučaju bio podsticaj ali tanka je granica.

9 Comments

  1. Rebeka
    8 September 2014 at 9:46 am

    Sad kad citam ovo podsjeti me koliko meni moja baka nedostaje. Ona je u Visegradu, sama a dobro se drzi. Ona nije kao vecina nasih baba. Ona nije smatrala da nesto manje zasluzuje jer je zensko. Mislim da neke stvari dozivljava kao okolnosti vremena u kome su zive Bili su je dali u Gimnaziju ali je tamo bila jedno od dvoje zenske celjadi. pa kad se ta druga djevojka ispisala onda je i baka ali racunaj to je bilo prije drugog svjetskog. Imala je sretan brak. Deda je bio stariji i umro je 1989 ali je znao jos onda platiti baki zenu da dodje da joj pomogne u kucanskim poslovima u ono doba kada nije bilo masine za ves pa se ves prao u avliji. Zato ja svaki dan mislim na baku i da moram sto prije da odem da je vidimo ja i cerka. Sreasno se plasim eto me uskoro,

    • 8 September 2014 at 9:52 am

      🙂 Baka je bila sretnica pored takvog dede.

  2. 8 September 2014 at 12:37 pm

    Uh, baš si me dotakla ovim postom. Kroz maglu se sećam bake i deke, a moja ćera ima samo baku sa mamine strane. Ali nevažno je to. On što je ostavilo najači utisak na mene je to vraćanje u detinjstvo, zapravo tvoje sećanje na isti period, i danas, posle izvesne vremenske distance tvoj pogled na to…
    I ma koliko da su male te dečje glavice, ipak se u tom ringišpilu, na nekoj stolici, vezanoj nekim alkama voze naša sećanja kojih se možda setimo mnogo godina kasnije penjajući se raširenih ruku u visine, a sve sa nadom (iako već zreli) – da se silazeći sa te životne vrteške čvrstim nogama dočekamo na tlo.
    Priznaću ti da sam debelo zasuzio čitajući ovaj post. Zabio se u mene ko sekira u panj kad deda završi sa cepanjem…
    Izvini, lupila me je ta stolica i na tren izbacila iz ravnoteže.
    Živa bila Daro! 🙂

    • 8 September 2014 at 2:38 pm

      Ala, Wizarde kod tebe i komentar zvuči poetski. Bez teksta sam. Drago mi je 🙂

  3. 8 September 2014 at 2:23 pm

    Mnogo dobar tekst, Daro, ali zaista <3. U meni je probudio nostalgiju za bakom koja je uvek razumela vise od roditelja, verovatno zato sto je tada imala i vise vremena da se posveti unucima i njihovom svetu nego sopstvenoj deci u vreme kad su oni bili mali, a ona prepuna obaveza.

    Nijednog dedu nisam upoznala (umrli su, nazalost, pre mog rodjenja) pa sam imala tu potrebu kao bas, bas mala (tako kazu) da starijoj gospodi poklanjam vise paznje, verovatno ceznuci za dedom.

    Sta god da su deka i bala hteli da ti poruce, verujem da je bilo sa najboljim namerama i da ne bi bila ovakva kakva si danas da nije bilo njih i odrastanja sa njima <3.

    Veliki pozdrav :).

    • 8 September 2014 at 2:42 pm

      Hvala, Tatjana 🙂

  4. 10 September 2014 at 9:39 am

    Čitava jedna istorija korz pomen babe i dede. Ja sam, nekako, bila mnogo uskraćena u tom ogledu i jedino koga se sa ljubavlju sećam je mamina majka, Ljubica, divna, tiha, pametna… baba kakva se poželeti može. Tatin otac, Sibin, na koga sam se izgleda izmetnula, nije me dočekao, a sigurna sam da bismo se nas dvoje odlično slagali. Pa me ta tvoja saga dotakla.
    Ono dvoje nisu vredni pomena, nažalost. Oboje su, pored sve dece, imali samo jedno, po ličnom izboru.

    • 11 September 2014 at 3:30 pm

      Tako ispade :)Nisu ni ovi zlatni bili, da se razumijemo ali nekako kad sve izvažem i sa ove distanc, nisu ni loši 🙂