Šta je bilo lažno na internetu ove sedmice ili vjerujete li svemu što pročitate online?

Jedan eksperiment koji smo radili u srednjoj, na času psihologije je izgledao ovako:

Oko desetak učenika bi se izdvojilo, a ostali bi ostali da sjede u učionici. Jednom od tih deset profesorica bi pročitala omanji tekst koji bi ta osoba trebala da prepriča ostatku razreda koji je sjedio a ostalih devet bi bilo van učionice i nisu mogli čuti priču. Prenosilac priče bi potom izašao, prepričao priču sledećem, on bi ušao u razred, ispričao svoj verziju i tako do kraja, dok se svih deset učenika ne bi izredalo. Na kraju, kada bi zadnji pričalac završio, svi bi imali priliku da čuju originalnu priču. Pretpostavljate – originalna priča i zadnja njena verzija su razlikovale najčešće do neprepoznatiljivosti.

E sad. Zamislite Internet.

Koliko li je tu informacija dobilo slučajnu ili namjernu transformaciju?

Toliko da jedan Washington post ima rubriku „Šta je bilo lažno na internetu ove sedmice.“. Naišla sam i na podatak da je i tim Google-ovih stručnjaka došao na ideju da se sajtovi rankiraju ne po posjećenosti već po vjerodostojnosti. Ovo je još ostalo na nivou teorije i predloga a nama, običnim smrtnicima koji surfamo svaki dan ostaje da pronađemo sopstvene načine provjeravanja istinitosti informacija na netu.

211825853_458dc52aee_mNisu sve informacije od presudnog značaja ali mnoge su bitne. Npr. slika novoređenih beba uz tekst da je „tu noć u nekom od porodilišta rođeno par desetina beba i da je to vijest vrijedna prenošenja“ realno neće nikom škoditi. Možda će čak i biti korisna, bez obzira što je to slika koja se mjesecima periodično pojavljuje na netu. Ipak, dešava se da neke lažne obavijesti itekako mogu napraviti pometnju u stvarnom okruženju.

Kada se u banjalučkom Zavodu za transfuziju krvi pojavila hrpa davaoca krvi određene krvne grupe radnici su ih morali vraćati jer je krvi bilo dovoljno a nisu imali više kapaciteta za uzimanje novih zaliha.

Šta se desilo? Na twitteru je krenula vijest o tom kako je jednoj bolesnici neophodna krv i nije trebalo mnogo da se ljudi pokrenu. Neprovjerena informacija koja je u stvari, bila zastarjela i ponovo aktivirana, nije ništa nepopravljivo uradila. Jedino što ljudi koji su bezveze došli na Transfuziju idući put će sigurno provjeriti slične pozive na akciju.

Ja se držim dva jednostavna pravila kad je u pitanju tačnost informacija na netu. Ne kažem da su savršena ali bar malo doprinose vjerovatnoći da nećemo lupati gluposti napamet.

 

 

Ako ne znam ja, ima ko zna

Pravilo kojeg se uvijek držim kad su aktuelne vijesti u pitanju. Ne kažem da je ovo 100% efikasna metoda ali meni se u mnogo slučajeva pokazala da jeste. O čemu se radi? Nekim ljudima je u prirodi da ne vjeruju svemu što vide, a nekima je to posao. Kad se ovo dvoje spoji, dobijete osobu koja ZNA 😀 Ja imam nekoliko ljudi koje pratim (neke ni ne znam lično ali znam da im je posao online i da nemaju luksuz lupanja i šerovanja svega što stignu) i nakon njihovih objava, mogu reći da sam 99% sigurna da je infomacija tačna. Možete imati povjerenja i u pojedine portale, novine itd. Ali i oni pogriješe. Meni je jako bio zanimjljiv slučaj „selfitisa“. Preporučujem vam da pročitate tekst Vladimira Vulića koji je jako brzo reagovao tekstom „Selfi“ kao mentalni poremećaj – slučaj Al Jazeera Balkans i (ne)provjeravanja činjenica

 

 Budite kritični – birajte svoje izvore informacija i pozivajte se na njih!

Na fejsbuku imate stranice koje imaju hiljade lajkova i neke od njih imaju specifičan stil. Ja ga zovem trešerski a vi ne morate tako. Koriste fotografije bez potpisa bilo kakve vrste, a na fotografiji je obično na najamaterskiji mogući način napisana neka pošalica ili simpatičan tekst. Na jednoj sličnoj stranici sam pored tako nepotpisane fotografije u inboks od prijateljice dobila sopstveni  tekst sa bloga, kopiran u opis pored fotografije. Bez potpisa, naravno. Ovo je skoro smiješno i nije mi naštetilo ali ima i ozbiljnijih situcija. Ovakve stranice ali i ljude koji ih dijele trudim se da nemam u svom vidokrugu. Koja korist od njih?

Preporučujem vam tekst Dragana Varagića Autorska prava i fejsbuk: Kako je Bojan Lubenović postao „inostrani novinar“? koji se, između ostalog, odavno bavi fenomenom (ne)odgovornog ponašanja na Interenetu i njegovim posljedicama.

Zaključak bi bio da vaš profil na društvenim mrežama predstavlja sliku o vama. Ono što dijelite i o čemu pišete govori o vama. Ne mora baš na sve da se klikne i da se dijeli. Ako i imate potrebu da to uradite, nije se loše zapitati zašto baš to jer je dosta lažnih vijesti upakovano upravo tako da vas pokrene na prvu. Neke slučajno, ali većina namjerno. Nije loše to imati ne umu. Čisto da vas ne vrate na sa Tranasfuzije 🙂

_________________________________________________

Ovaj tekst je dio akcije Coca-Cola Bloggers Network Adria

2 Comments

  1. 19 August 2015 at 6:12 pm

    Odličan tekst! I ostali koje si linkovala (bilo bi mi lakše da se otvaraju u posebnom prozoru, da me ne odvedu s tvog teksta by the way). Mnogo puta sam bila u prilici da se iznerviram, pa i svađam na temu tog površnog prihvatanja svega objavljenog- i gotovo da ni jednu nisam propustila 🙂 Posebno se grozim onih natpisa ako klikneš, nahranićeš gladnu decu, ozdraviće bolesni itd. Kao da nas amnestira od odgovornosti da išta tim povodom poduzmemo u sopstvenom životu. A svakako dokazuje našu lenjost i često, pa reći ću, da- glupost.

    • 20 August 2015 at 9:07 pm

      Hvala i za kompliment i za tip 🙂 Ja lično mrzim kad otvori u istom u prozoru a to sam sad previdjela zbog brzine. Popraviću to.