Rađaona sa pet zvjezdica

Kad god se zapodjene priča o stanju u porodilištima, bilo kod nas,  u Srbiji ili nekoj drugoj zemlji, prve su žene koje prave podjele i tabore. Jedan dio smatra da one koje žele promjene izmišljaju i da stvari nisu tako loše kao što žene pričaju.

Zbog takvih koje ne žele da vide dalje od sopstvenog iskustva,  omalovažava se svaki napor onih žena koje žele promjenu na bolje. Ne znam da li to rade po inerciji ili zbog straha od promjene ili iz čiste obijesti.

Najčešći komentar je:

Šta hoćete? Da se porađate u hotelu?

Izjave ovakvog tipa mi zvuče kao  “Ako nemaju hljeba, neka jedu kolače.” i mogu ih donekle razumijeti ako to izgovori muškarac čisto zbog prirode stvari.

10717702_10204066264553518_165492128_n
Obrok za porodilju u maloj bolnici u Švicarskoj

Muškarci ne rađaju pa im možda zahtjevi žene neće biti jasni na prvu.

Ovakve izjave od strane žena su nedopustive.

Dva su argumenta.

Prvi, u cijelom regionu žene traže bolje uslove prilikom rađanja i veću kontrolu (ili bar minimalnu) nad procesom poroda.

Da li su sve te žene, različitih iskustava, obrazovanja, profesija – razmažene? Ako jesu, zanimljiva je statistika da su se ujedinile oko tako neke stvari.

Razmažene žene ne traže promjene zahrđalog sistema koje zahtjevaju mnogo posla. Razmažene žene nije briga za drugim ženama i bitno im je samo da završe sa svojim porođajem. Razmažene žene plaču i žale se bez konkretnih akcija.

Drugi argument je što prvi nivo promjene ne traži ništa osim dobre volje koji podrazumijeva bolji, ljudskiji tretman porodilja.

Porodilja, žena, nije objekat.

Njene upaljene grudi nisu stvar pa da ih samo stisnete u hodu da pokažete doktorici kako ima mlijeka. Žena koja pokušava da doji a ne može ili ne zna, nije glupa i ne radi to namjerno. Ona najviše pati kad čuje da dijete plače dok pokušava da uhvati bradavicu i ne treba joj poređenje poput:

Zamisli da si ti gladna pa da ti neko gura praznu kašiku u usta.

ili

doktor, koji je nekako zalutao u ginekologiju i akušerstvo ti priprijeti sudom jer nisi poslušala i želiš drugo mišljenje ili kad ti, nimalo prijateljski, obeća da će doći da te izmuze samo dok završi sa vizitom.

DSC_0096
Obrok za porodilju u Univerzitetskoj bolnici u Republici Srpskoj koja je ujedno i najveća bolnica u državi

Profesionalnost? Ne bih rekla. Kako je moguće da neko sa takvim ponašanjem pruži nekom normalan tretman? I ko prati ujednačenost usluge?

Mnogo je pitanja.

Ono što je sigurno je da država ne vidi porodilje. Ne poduzima ništa kada trudnice dobiju otkaze. Pravda se jadnim stanjem državanog budžeta čija propast se kruniše npr. ovakvim  potezima ili haotičnim pravilnicima i zakonima koji se donose stihijski i kako kome odgovara pa imamo ovakve situacije.


Da li stvarno treba da žene nemaju sluha za žene? Da li je normalno da ako jedna žena kaže da je imala jako loše iskustvo pri porodu, da je druga omalovaži govoreći da je njeno iskustvo bilo super sa istim tim doktorom ili doktoricom, gazeći  njenu riječ i iskustvo, kao da brani kućni prag? Kamo sreće da su sve žene imale odličan tretman.

Naravno da postoje izuzeci, ali su oni IZUZECI, a trebaju biti prosjek.

Da ne govorim o crno-bijelim situacijama i da mi nije cilj samo ocrnjivanje možete shvatiti iz ovog posta, kao i mnogih drugih ako u pretragu ukucate “Paprikovac” ili “porođaj”. Kad sve ovo pročitate, vi koji na svako pominjanje realno loših uslova kao i neprofesionalnog i bahatog ponašanja pojedinih članova medicinskog osoblja, onda ćete dobiti odgovor na pitanje.

Da, želimo da se porađamo u hotelu. Zašto da ne. Tamo bi žene  mogle da kupe smještaj i ljubaznost,  a znale bi da uslugu plaćaju samo na recepciji.

 

10 Comments

  1. Adrijana
    12 February 2015 at 3:09 pm

    Svaka cast na postu. Mene za par dana ceka porodjaj i dobijam ospice od komentara: Kako mozes da budes tako razmazena da trazis epidural? Kako mozes da budes razmazena da trazis da te tretiraju kao coveka, pa nije ti ovo Amerika?!?!
    Dakle, ako niste u Americi(?!?!), zasluzujete da vas tretiraju kao stoku (ili stvar i najboljem slucaju).
    Od drzave nema ni traga pomoci. Otkaz sam dobila istog dana kada sam saopstila da sam trudna. Srecom zaposlila sam se u firmi svog muza ali od septembra nisam dobila ni dinara na ime odrzavanja trudnoce, jer kako su mi rekli, prevelika mi je plata (sram me bilo, radila sam 10 godina za platu koja je veca od prosecne!).
    Kada su mi dali spisak papirologije koju treba da sakupim ne bih li dobila naknadu drzave za prvo dete, odustala sam u startu.
    I na kraju, kada pokusavas da dobijes porodiliste, ne bi li dobio bilo kakvu informaciju, treba ti konjsko strpljenje, par sati okretanja broja telefona da bi se na kraju sestra izdrala na tebe zasto se usudjujes da zoves (u terminu koji je naveden, na broj koji je naveden za dobijanje informacija), i zasto nisi licno dosla (na kraju 9.meseca) da se raspitas?!?!
    Na kraju sam odustala i od drzavnog porodilista i platila privatno porodiliste, gde ne placam strucnost, samo ljubaznost i zelju da mi porodjaj, kao najsrecniji dogadjaj u zivotu, ne bude zamagljen losim iskustvima i ostavi gorak ukus u ustima, vec da mi ostane u najlepsem secanju, kao sto bi to trebalo da bude. Donosimo novi zivot na ovaj svet. Na to treba da budemo ponosne i da zahtevamo i bolji tretman i bolje uslove. Samo jos kada bismo imale od koga da ih zahtevamo…

  2. Jelena
    12 February 2015 at 3:26 pm

    Zanimljiv članak. Saglasna sam da žene imaju pravo da očekuju i zahtijevaju savremene, stručne, profesionalne uslove i porodilišta u kojim će rađati djecu. Naravno da je briga o natalitetu jedan od zadataka države u smislu podrške ženama, obezbjeđenju uslova, socijalne i ekonomske podrške, uslova rada, predškolskog i osnovnog obrazovanja djece, zdravstvene zaštite i sl. Uslovi u našim porodilištima nisu i ne mogu biti drugačiji od uslova u našem društvu i državi. Žene (reproduktivnog doba) u RS/BiH su vrlo malo ili nimalo aktivne u društvenom ili političkom angažmanu. Ukoliko se npr. u obzir uzme izlazak na izbore, kao demokratski čin građana da biraju svoje predstavnike koji će zastupati njihove interese, prema rezultatima jednog istraživanja žene između 18 i 29 godina (38,8%), zajedno sa ženama starosti između 30 i 44 godine čine 69,6% apstinentica. Svaka čast svim ženama koje rade u interesu svih nas, bilo da su članice partija, upravnih odbora, nevladinog sektora, zakonodavne ili izvršne vlasti, ali je utopijski očekivati da neko drugi postavi naše probleme na dnevni red. Žene treba da iskažu interes na koji način mogu same da izazovu promjene, u svojoj zgradi, ulici, mjesnoj zajednici, pa dalje … Promjene ne dolaze odjednom i neće nam ih niko servirati.
    Da se vratim na porodilište, meni nije bilo teško tražiti sve što mi je trebalo u bolnici (i sve sam dobila), nije mi palo na pamet da dam pare (ni doktoru i sestrama), i opet sam dobila zdravstvenu uslugu i brigu. Da li ta usluga može biti bolja? Da. Da li uslovi na odjelima gdje borave porodilje treba da budu humaniji? Da. Da li hrana treba da bude kvalitetnija? Da. Da li imamo udruženje, organizaciju žena koje se sistematski zalažu za ostvarenje tih boljih uslova za naša porodilišta? Ne. Da li mislite da će se to promijeniti dok same ne iskoristimo sve zakonom i drugim aktima moguće kanale i uslove da izvršimo pritisak na institucije i državu da te uslove omoguće? Ne vjerujem. Razmislimo šta možemo uraditi i kako. Sva čast Daro i tebi i Ireni na DRIP-u, i to je početak i to je taj put kojim žene mogu da krenu kako bi sebi obezbijedile bolje uslove za početak u porodilištima, a kasnije i u društvu.

  3. Rebeka
    12 February 2015 at 3:46 pm

    Nesto razmisljam, mi u Americi jako puno placamo za zdrastveno osiguranje, ali ono je privatno.Puno se ljudima odvaja od plata za porodicno osiguranje i tada ono ne pokrije sve i ostane jos 20% da se plati racuna ali zato imamo svaku zgodu, profesionalnu njegu i tretman. Mi se cesto poredimo za drugim razvijenim drzavama svijeta koje imaju dobro organizovano univerzalno zdrastvo. U tom smislu treba vidjeti koliko se Svedjanima, Svajcarcima, Njemcima odvaja od plate a koliko moraju da jos doplacuju sa strane ili moraju da doplacuju.

  4. 12 February 2015 at 11:11 pm

    Jelena, definitivno žene slabo uzimaju učešće u javno životu. Ne znam da li si upratila, ali baš sam prije koji dan pisala na tu temu u tekstu “Žene-hobotnice”. Ako želiš ozbiljniju poslovnu aktivnost, dijete najčešće čuva baka-servis, mamini izlasci iz kuće se posmatraju kao suvišni, a nabijanje krivice o tom koliko malo vremena provodi sa djetetom je omiljen.
    Naravno da ova priče nije jednosmjerna ali nisu sve žene asertivne i pola njih su “neuke stranke” koje ćute i trpe jer su jednostavno takve. Sistem treba da radi za najslabijeg, a ne obratno.
    To da li je nekom ok nije ok zavisi od debljine kože a i novčanika. Ko želi i može, neka plati. Stvar je u slobodi u izbora. A kod nas npr. još uvijek nije definisana mogućnost rađanja kod kuće uz stručnu pomoć. A i u Banjaluci ima žena koje bi se htjele poroditi kod kuće, jer je to na kraju, prirodno i najsigurnije mjesto…ali patologizacija trudnoće je druga tema. Htjela sam reći, one koje mogu pomoći, neka pomogne. Druge neka učine usluge i ne odmažu. Ovdje je potrebno jedinstvo žena (i njihov angažaman, svakako).

  5. 13 February 2015 at 12:26 am

    Није директно везано за текст, односно за породилиште. Али, пре порођаја постоји трудноћа, а о проблемима трудница које имају високоризичне трудноће такође се не пише. Данас сам прочитала, па ево да поделим, страшно је шта раде тим јадним женама:
    http://www.bebac.com/vesti/nehumano-drzava-otezava-zenama-visokorizicnu-trudnocu

    • 20 February 2015 at 12:36 am

      Draga Suzo, imam osjećaj gdje god da čačnemo i taknemo u vezi trudnoće, beba, zdravstva (na kraju bilo čega), diramo u rupu bez dna. Hvala za link.

  6. 13 February 2015 at 9:05 am

    Drago mi je da se o ovome govori i apsolutno se slažem da uvjeti moraju biti bolji! Ovdje naravno ne mislim na fizičke uvjete u bolnicama, koji su takvi kakvi su, već o ponašanju osoblja. Iako sam ja imala odličan tretman, nikada nisam dovodila u pitanje grozna iskustva drugih žena. Ružni komentari (kojih je na žalost na pretek) na ovu temu su samo dodatan udarac i jako mi je tužno to čitati. Jednostavno ne mogu razumjeti zašto bi bilo tko imao potrebu vrijeđati i omalovažavati na ovaj način! Kao što si rekla, još je gore kada takve komentare ostavljaju žene koje su rodile! Odakle takvima uopće ideja da je njihovo iskustvo mjerodavno? Porođaj nije jednako težak svima, bol nije mjerljiva i ne možemo znati što je i kako netko doživio, a to znači da nikada ne smijemo suditi o tuđem doživljaju poroda i boravka u bolnici na osnovu svojih iskustava!

  7. 13 February 2015 at 9:24 am

    Mislim da je osnovni problem NEobrazovanje žena. Ako ćemo po nekom normalnom redu aktivnosti, PRVO se mora raditi na:
    1.opismenjavanju (jer je veeeeeeeeliki broj žena polupismeno)
    2.visokom obrazovanju (jer i srednje škole bivaju otaljane, napuštane…)
    3. edukaciji u smislu prava i mogućnosti
    Jedino će obrazovna žena, svesna svojih prava, i obaveza države u odnosu na nju – poželeti nešto bolje i više, a tek nakon toga – možda nešto i preduzeti po tom pitanju.

    Većina žena, po difoltu, zna da je bolnica “takva, stara, rupa, prljava, nema se…” pa, istrenirana da ćuti i prihvata život u fabričkom pakovanju, ne želi da bilo šta pita, a kamoli nešto menja…
    Ono što najviše motiviše ženu da pokrene neku akciju, da bude inicijator neke velike ideje jeste (potpuno se slažem s Darom) – DRUGA ŽENA!
    Nema te podrške ženi od stotinu muškaraca kao što može biti od jedne žene!

  8. 19 February 2015 at 2:24 pm

    Odličan tekst i drago mi je da su se napokon počele tražiti neke izmjene. Kada sam bila trudna sa prvim djetetom, na nekom od foruma za trudnice i porodilje sam postavila temu o porodu kod kuće i da li je to uopšte moguće kod nas u BiH. Ne znam trebam li uopšte spominjati kakve sam odgovore dobila, da sam luda, da bi time ugrozila i sebe i dijete, i sl. Iskreno sam se začudila takvom stavu, jer porod je nešto ipak nešto prirodno i ako u toku same trudnoće nisu uočeni neki problemi, male su šanse da se nešto zakomplikuje (ok, uvijek ima šanse da nešto krene kako ne treba, ali ja sam vječni optimisita pa uvijek mislim da će sve biti kako treba 🙂 ) Obzirom, da nisam imala druge opcije, prijavila sam se u porodilište. U tom trenutku, prema iskustvima drugih porodilja, nekako sam smatrala sam odabrala manje od dva zla – kasnije sam saznala da sam bila upravu. U porodilištu ni prvi, ni drugi put nisam imala ružno iskustvo, čak suprotno. Sve što sam tražila dobila sam i koliko toliko su svi bili susretljivi i ljubazni. To nikako ne znači da su sva iskustva takva i da ih treba osporavati ili dovoditi u pitanje. I da treba dosta toga promjeniti, treba. Kako stoji i u predhodnim komentarima, same žene su većinski krivci radi trenutne situacije u porodilištima. Sve dođu, bježe kako god znaju što prije, i onda zaboravljaju i ništa ne poduzimaju jer, one su preživjele. Apsolutno sam za uduživanje i zahtjevanje humanijeg odnosa prema porodiljama.
    Da li DRIP ima svoju ispostavu i u Sarajevu ili možda imaš informaciju da se neko drugo udruženje ovdje bori za iste ciljeve? Rado bi se priključila 🙂

    • 20 February 2015 at 12:38 am

      Hvala, duoMama! U Sarajevu postoji NVO “Magma” koji se bavi istom problematikom. Probaj i na fejsbuku da upratiš hashtag #SlobodaRadjanju jer bi on trebao da proprati zajedničke aktivnosti koje će se sprovoditi regionalno a tiču se porodilja. Drago mi je da si za 🙂