Priče muzungu lady – priče iz Afrike

Muzungu” na svahiliju znači “oguljen, oderan, bez kože” i to je ustaljen naziv za bijelce u Africi. Naša muzungu lady se zove Monika Grujičić koja živi i radi u Africi. Po zanimanju medicinska sestra svoj posao, Clinical Site Manager-a, odnosno glavne sestre, obavlja u Guluu, malom gradu u Ugandi.
Srele smo se na Internetu, ja se zaljubila u njen duh, energiju i neuobičajenu životnu priču, a rezultat ćete vidjeti u seriji tekstova o njenom iskustvu u Africi.  Uživajte!

Beograd je bivao sve manji i manji, ogrnut izmaglicom i ljut što ga ostavljam, a ja sam se gušila u suzama na letu ka Istambulu pored zbunjenog i uplašenog Turčina u sedištu do mog.
Dosađivao mi je pitanjem da li sam dobro. Naravno da nisam dobro, ali let do Istambula je suviše kratak da bih ispričala strancu šta me sve muči, ali dovoljno dug da dobijem pulsirajuću glavobolju i otečene, crvene oči.
Posle više od šest sati čekanja, nastavljala sam put ka Ruandi, pa na krajnje odredište, u Kampalu, Uganda.
Dobila sam posao u engleskoj bolnici na severu zemlje, u malom gradiću pod imenom Gulu, koji je centar regiona.
Sever Ugande je grcao u krvi bratoubilačkog rata do 2005. godine. Ali, o tim strahotama neki drugi put.
Pre polaska sam pročitala sve što sam mogla naći na internetu o mestu u kojem sam odabrala da živim. Ah, kakav danak naivnosti. Ne verujte internetu po svaku cenu.
Bio je kraj oktobra. Iz aerodromske zgrade u Kampali sam izašla kad i sunce, nesto posle šest izjutra, i tada, na tom mestu, Afrika i ja smo se smrtno zaljubile jedna u drugu.
Miris rastinja, dodir povetarca, boje neba pod prvim zracima sunca, beli osmesi, zvuk nepoznatog jezika, sve je odmah bilo moje.
Nakon još pet sati truckanja po izlokanom putu, stigla sam kući, i znala sam da tu nekako pripadam.
Temperatura je bila teško podnošljiva. Iz tmurnog Beograda na plus 5 , u podsaharsku Afriku na plus 40 za jednu noć. Bilo je teško, i prvih se nedelja i ne sećam jasno. Bila sam uplašena, sama, šokirana i fizički i mentalno, ali svi su se oko mene smešili i grlili me, zato sam uspela.

Ovog puta o porođaju i materinstvu.

Dakle, od 1972. do 2011. godine, populacija Ugande se duplirala. Sa 15 na 30 000 000 stanovnika. Proizilazi da je dve trećine stanovništva mlado, a cela polovina mlađa od 15 godina! Zvuči neverovatno. Istina je! U mojoj se malenoj bolnici dnevno porađala barem jedna žena.

IMG_2640

O tome koliko ih nije stizalo do bolnice neću trošiti reči. Smrtnost novorođenčadi je i dalje ogromna, što zbog (ne)uslova u kojima se porođaj obavlja, što zbog malarije koja odnosi godišnje na hiljade novorođenčadi.

Jedne su me noći podigli oko 3 ujutru. Po mene je stiglo ambulantno vozilo. Bilo mi je hladno, od šoka. Vozač nije govorio engleski. Moj svahili je bio loš. Nisam znala o čemu se radi.
Na kapiji bolnice čekao me je dežurni lekar, dr Amoko Drichi. Objasnio mi je da je prokrvarila trudnica iz obližnjeg Južnog Sudana, i da su je poslali nama. Trudnoća je bila blizanačka, na žalost bebe su bile premale, ni punih sedam meseci gestacije.
Rekao mi je da pripremim carski rez, ali da je šansa da bebe prežive ravna čudu.
Nakon sat vremena, imala sam u rukama devojčice od 800 i 850 grama. Teško su disale.
Osposobila sam inkubator, stavila ih jednu do druge i priželjkivala čudo.
Čudo je došlo u dnevnu smenu. Preciznije dva čuda. Jelena i Milica. Srpske sestre, moje koleginice, koje su preuzele brigu o devojčicama.
Danonoćno smo se borile. Na moguće i nemoguće načine. Devojčice su preživele.

wp-1465198080638.jpeg

Videla sam ih letos, debele musavice, jos malo pa u školu. Zovu se, naravno, Milica i Jelena Deng.

wp-1465198106207.jpeg

Spasilo ih je dojenje! Bile su na majčinim grudima 20 od 24 sata.

Slike vam šaljem, a vi dojite svoju decu, k’o Boga vas molim.
Pisaću vam opet.

wp-1465198154578.jpeg

7 Comments

  1. 6 June 2016 at 12:13 pm

    Divno <3

  2. Sandra
    6 June 2016 at 1:20 pm

    Ja crko’ plačući.
    Hvala ovakvim ljudima što postije!

    • sanja japundza
      7 June 2016 at 12:57 pm

      ..i ja crko placuci.

  3. Sandra
    6 June 2016 at 1:21 pm

    *postoje

  4. Marika Ciganka
    6 June 2016 at 9:23 pm

    Dok jedna nabucana šestomesečna Alisa forsira moju levu sisu, ja plačem u mraku i svakim atomom svog bića zavidim na iskustvu i životu u Africi!

  5. 6 June 2016 at 11:15 pm

    Prelepa priča, hoćemo još!!! 🙂

  6. sanja japundza
    7 June 2016 at 1:03 pm

    ..i ja crko placuci .i podrzavam dojenje..bravo Daro,divna prica.