Priča o Trbi i Dugom

Za ovu priču moram napraviti veći uvod. Pisaću ga kurzivom pa ako vas smori, vi preskočite.

Neko veče je bila akcija postavljanja klupa na Šehitluke. Ko nije iz Banjaluke, sažeću – novac za klupe, postavljanje i ukrašavanje 36 klupa je čisto volonterska akcija nastala djelovanjem samih građana u želji da sačuvaju i održavaju svoju rekreativnu zonu i parče prirode u gradu.

Bilo je užasno vruće i moj bradonja i ja smo sa djecom tek predveče krenuli da damo podršku prijateljima i volonterima koji su došli da kičmaju na 35 stepeni u hladu. Kad već nismo tu da poturimo leđa, htjeli smo toliko da uradimo.

Kako je bilo dosta ljudi, akcija je brzo završila i u povratku smo sreli prijatelja koji je vozio pun auto omladinaca sa radne akcije J Jedan od njih, muž moje prijateljice, mi je doviknuo da mi je poslao mail. Mi bili na Šehovima, prošetali, divili se klupama (svaka je unikatna) i došli kući.

Da skratim što je moguće više – mail je poslan na adresu koju ne koristim godinama a koja se kroz pretumbavanja kroz koja mi je blog prošao nekim čudom ostala. Kontakt stranicu nisam provjeravala a ispostavilo se da drugi jesu. Ovaj mail je mogao da ostane među hrpom drugih, nepročitanih. A onda…onda ne bih saznala priču o Trbi i Dugom.

Trba i Dugi su drugari, neshvaćeni u ovom svijetu punom predrasuda. Trba širok koliko je Dugi visok. Ne uklapajući se nigdje, krenuli su svaki iz svog kraja carstva dok se nisu sreli, po širini i visini se prepoznali i kao pravi prijatelji krenuli da pomognu a kome drugom nego princezi.

Zvuči kao bajka? Pa normalno kad jeste bajka. I to prava banjalučka bajka. Stopostotno domaći proizvod za djecu koji mogu upotrebljavati kao svaku bajku – dok roditeljima čitanje jedne te iste ne izađe na nos. Čujem da je to praksa trogodišnjaka.

Poster03Za potencijalni nastanak, ispadanje na nos roditeljima i provjereno sviđanje djeci su krivi Jelena Kojović Tepić, Mladen Đukić i Dejan Mijatović. Jelena je napisala priču, a Mladen je odlučio da se prihvati posla oko izdavanja, dok je Dejan sve upotpunio ilustracijama.

Ako budete u rukama držali prvi slikovnicu koja je nastala u Republici Srpskoj, oni će biti odgovorni za to. Ministarstvo prosvjete i kulture je prepoznalo njihovu ideju kao zanimljivu i pružilo im podršku za izdavanje na ćirilici. Plan im je da slikovnica ima i latinično izdanje kao i prevod na engleski jezik.

Imala sam čast da pročitam priču Avanture Trbe i Dugog. Nije „Tolstojevski“, žao mi je. To je divna priča o drugarstvu kakvu djeca i trebaju slušati. Znam, ima slikovnica koliko hoćete, ali ova bi bila baš, baš naša što bi imalo posebnu draž u moru prevedenih i prilagođenih slikovnica.

I znam ja da je mnogima rad na slikovnici bezveze ali znam i kome je jako bitan – roditeljima.

Zbog toga mislim da ovu ideju treba podržati. Sve troje ovo rade pored svojih redovnih poslova odvajajući vrijeme za nešto što misle da je vrijedno. Pored štampanog izdanja koji čekaju, Trba i Dugi imaju i svoju audio verziju. Jelena je pročitala priču i pa je tako nastala audio verzija tako da klinci koji ne znaju ili ne mogu čitati, mogu je slušati.

Roditelji Trbe i Dugog imaju plan da za novac za latinično izdanje i verziju na engleskom jeziku skupe preko kickstarter-a.

Za dobar start, ova dva drugara su dobili svoju klupu na Šehitlucima.  Zamislite reakcije klinaca koja slušaju priču o dva drugara koja još imaju svoju klupu na koju i oni mogu sjesti? Slutim oduševljenje 🙂

20150813_183854

p.s. Trba i Dugi još nisu ugledali svjetlost dana. Uskoro će nastati i njihov sajt, kao i FB stranica. Ovo je njihovo prvo javljanje, zbog čega sam posebno sretna.

1 Comment

  1. 19 August 2015 at 10:47 am

    Ja sam oduševljena, svaka čast našim sugrađanima na ovoj ideji, i jedva čekam da je držim u rukama i čitam klincima 🙂
    “Znam, ima slikovnica koliko hoćete, ali ova bi bila baš, baš naša što bi imalo posebnu draž u moru prevedenih i prilagođenih slikovnica.” isti osjećaj kao kad sam ja nišla na tvoj blog, evo neko baš, baš iz mog grada 😀