Priča o porođaju sa planom – može i ovako

Zamislite da imate porođaj kakav želite?

Ne mora to biti fantazija, da imate kadu ili bazenčić sa vodom, niti muzika, ni prigušeno svjetlo.

Neka to bude ispunjenje zahtjeva i želja u skladu sa vašim okruženjem. Nešto za šta treba samo dobra volja a ne neko veliko ulaganje.

Koliko vas je imalo priliku da odmah po rođenju stavi bebu na prsa? Ja sam ljubazno tražila i ljubazno sam odbijena.

Koliko vas je odmah dojilo netom nakon poroda?

Koliko vas je moglo da prehoda kontrakcije? Ako ste se porađale npr. u Sanskom Mostu, imale ste priliku.

Mislite li da je ovo sve neostvarivo kod nas?

Kako je moguće da se praksa porađanja žena u istoj državi toliko razlikuje?

Moguće je jer žene same ne propituju mogućnosti koje imaju. Moguće jer bez pogovora prihvatamo ustaljenu praksu ne dovodeći u pitanje njenu svrsishodnost i praktičnost.

Ovo je priča o jednoj drugačijoj ženi. Ženi koja jednostavno odlučila da proba.

Nije željela da je imenujem, ali mi je ispričala svoju priču da bi je čule neke druge žene i uzele ono što njima odgovara.

Ova žena je tačno znala šta želi, raspitala se, posavjetovala se, našla pravni osnov i na kraju, imala porod kakav je željela.

“Plan poroda sam ponijela u rađaonu i još jednom ginekologinji naglasili da želimo odgođeno presijecanje pupčane vrpce, kontakt koža na kožu i dojenje neposredno po rođenju. Da l’ je došlo do odgođenog presijecanja pupčane ne znam,  suprug je bio zadužen da na to pazi ali kad su mi stavili bebu na grudi cijeli svijet je stao i pupčana nam nije ni pala na pamet. I sve ostalo je ispoštovano. Suprug i beba su bili sa mnom u rađaoni sat vremena a onda su me ostavili da se malo odmorim. Po dolasku u sobu su mi odmah donijeli bebu (drugim ženama su tek nakon par sati), na presvlačenje su je nosili samu ili ako bi je odnijeli s drugin bebama vraćali bi je odmah (druge su zadržavali neko vrijeme), isključivo je dojila i sem tih par minuta koliko je trajalo mijenjanje pelene nikad nismo bile razdvojene.

Osoblje je bilo iznimno ljubazno i zaista nemam nikakve pritužbe. Da li je to bilo zbog  plana poroda, mog stava ili čiste sreće, ne znam. Al’ da su ispoštovali sve napisano, jesu!
Uradili su mi epiziotomiju jer je postojala mogućnost od pucanja. Ali jako mali rez, tri konca.
Uključili mi drip ni 5 min jer sam bila otvorena a nisam osjećala bolove iako je ctg pokazivao jake kontrakcije.
To mi je olakšalo jer ne znam kad i kako bih se porodila s obzirom da apsolutno ništa nisam osjećala.
U 19 ušla u salu, piškila, vratila se na sto, uključili drip do prvog napona, čim sam osjetila isključili su.  Prvi trud ofulala jer nisam znala kako se napeti (napinjala sam trbušne mišiće što je uvlačilo bebu)  pa je ginekologinja, skontavši to rekla “kaki” i kad sam se napela kao da kakim počela je izlaziti. Na treći sam se porodila
U 19:21 bila rođena.
Odmah je stavili na sisu tako da nisam ni osjetila kad je posteljica izašla.
Dojenje neposredno po porodu šalje signal mozgu za kontrakcijama za izbacivanje posteljice.
Ovo da kakim kad bi ženama rekli olakšalo bi im porod. Porod je zaista samo snaga.”

Izgleda da je porod snaga u svakom smislu. I iako je plan poroda ispoštovan ni ostatak puta nije jednostavan ni lak jer nije lako biti usamljen, van ostatka grupe, iako znaš da to što tražiš nije ništa posebno.

” Zbog fanatičnog stava o dojenju i svemu neke su me gledale kao luđakinju a neke mi cestitale na istrajnosti i upornosti .

S obzirom da mi je ranije iscurila plodna voda pa se otvorio put infekcijama, beba je po rođenju imala malo povisen crp pa smo ostale u bolnici na promatranju 6 dana. Prve tri noći nisam nikako spavala jer je stalno tražila da bude na sisi. Padala sam na glavu od umora ali nisam dozvolila da je odnesu. Jednom mi je jedna sestra rekla da ću kolabirati i da je uzmu na dva sata, a na pitanje šta ako bude plakala, rekla je da imaju rješenje za to (ad). Nisam dozvolila. Stalno su me pokušale zastrašiti da gubi na težini i da joj moraju dati ad. Prva tri dana nisam htjela da čujem za to a onda je treći dan došla pedijatrica i rekla da može završit na infuziji pa sam dozvolila da joj daju pola doze i odmah je vrate.

Sve je odmah bljucnula i više nisam dozvolila da joj daju. Rodica me posavjetovala da istrajem u dojenju i objasnila mi da je normalno da izgube do 300 gr (ona je izgubila 200). Treću noć mi je došla sestra i rekla da je dobila 90 gr, sljedeći dan 100 pa sam odahnula i bila uvjerena sa radim pravu stvar. N. ima 17 mjeseci i još dojimo, nikad nije bila bolesna ni prehlađena . I veganka je kao i ja.”

I još samo neka svaka pročita Zakon o pravima i obavezama pacijenata. Svašta u našu korist.

Koliko vas je to uradilo? A koliko vas smatra da je to suvišno? I koliko vas je aktivno učestvavalo u porodu i dobile ste neki minimum koji se može ispoštovati u našim rađaonama?

Plan poroda je praksa koji npr. u Njemačkoj postoji od osamdesetih godina. U Hrvatskoj od 2008/9 polako zaživljavanja a kod nas na mala vrata ulazi zahvaljujući “fanatičnim” ženama. Jer bilo koja od nas ako želi nešto mimo ustaljenog protokola je fanatična. Meni je baš žao što nisam bila takva.

U slučaju da među budućim trudnicima ima onih koji žele da dobiju ono što im je možda zakonom zagarantovano a ne znaju, mogu da se informišu za oba entiteta u Vodiču za ostvarivanje prava iz zdravstvene zaštite. Ako vam je dobro, onda ništa.

______________________________________________

Plan poroda od glavne akterke ove priče možete pročitati ovdje. 

Uz plan je imala i ovjerenu izjavu kod notara, tako da se radilo o dokumentima koji su imali neku pravnu težinu. Navodi nisu da bi vam neko nametnuo svoje mišljenje, već da se pokaže da može i drugačije.

Plan poroda je lična stvar i nikako nije pravilo da isti važi za sve. Nema ispravnog ili pogrešnog. Računajući na informisanost, odgovornost i najbolju namjeru roditelja, svako radi svoj plan za sebe.

8 Comments

  1. Duca
    23 February 2016 at 1:37 pm

    Koliko mi je samo žao što prije 17 mjeseci nisam znala ono što sada znam! Ali mi je drago što, zahvaljujući hrabrim i pametnim zenama, mogu računati na to da će biće koje je rođeno prije 17 mj. imati priliku doživjeti porođaj na (naj)ljepši mogući način.

  2. 23 February 2016 at 1:47 pm

    1.PAMETNA
    2.HRABRA
    🙂

  3. 23 February 2016 at 6:03 pm

    Nekako mi fali tu malo više detalja o tome kako je izgurala taj svoj plan… Ok, imala to ovjereno kod notara, ali da li je išla s tim prije porođaja u bolnicu da se unaprijed dogovori… Da li je dr-a koji je bio na porođaju upoznala ranije? Ili su možda išli kod šefa odjela? Šta su im rekli? Da li je bilo dovoljno reći “hoćemo tako”, ili su morali reći “tužićemo vas, tužićemo bolnicu, ako ne bude tako”?
    Ono, svaka čast na ovome, znamo da je to kod nas pravi pravcati podvig. Ali, bi li mogla malo da nam objasni kako je to uspjela?

    • 23 February 2016 at 11:14 pm

      Pa napisala je da i sama nije sigurna šta je tačno razlog da je tako prošlo. Sreća, plan ili stav 🙂

  4. 24 February 2016 at 12:13 am

    Pametna žena. Meni nije palo na pamet da sve to sredim pravno, ali jesam izgurala usmeno u porodilištu. Stvarno, svaka čast! I divno od nje što je podelila svoj plan porođaja.

  5. 24 February 2016 at 12:59 am

    Izgleda da se u mom slucaju vecina navedenih stvari podrazumevala :). Iskreno, niti sam se interesivala, niti mi je bilo vazno kako ce sve da prodje, bilo mi je vazno da se dobro zavrsi. Beba mi je odmah stavljena na grudi, dojila sam, bila je sa mnom sve vreme…
    Posto sam se jelte porodila u inostranstvu, skoro me je drugarica trudnica pitala gomilu nekih stvari koje se kod nas rade, a tamo ne i obrnuto.
    Zakljucak-ne kazu dzabe da mnogo zaostajemo u vecini stvari pre, oko i posle porodjaja.
    Dobro je da ima ovakvih primera da se bar korak po korak neke stvari menjaju…

  6. Klasična Štreberka
    6 May 2016 at 3:05 pm

    Ja nisam imla nikakv plan, ali sam imala stav i bila spremna na saradnju i nikakvih problema nisam imala. Kad su krenuli naponi rekla sam doktoru i babici da moram da kakim i oni su mi rekli pa kaki…jednostavno. Aktivno sam sarađivala pitala kako da dišem, objasnili su mi. Kad su htjeli da me okrenu na leđa rekla sam da sačekaju da ide napon da moram da predišem, sačekali su. Meni je potpuno ok da budemo i uplašene i prestrašene, i ja sam bila. Međutim, uprkos svemu bila sam razumna i ljubazna i oni su svi bili takvi prema meni. Dijete nisam tražila odmah, iskreno ja nisam bila sposobna da dijete stavljam odmah na grudi. Prvi put su me sjecnuli jer je postojala mogućnost da puknem, imala sam tri konca. Drugi put-ni to. Indukciju su mi uključili prvi put pet minuta prije porođaja, a do tad sam hodala. Niko nikada nije povisio ton. Poslije porođaja su me u kolicima odveli na tuširanje i sestre su mi pomogle da se istuširam. Kad sam prvi put trebala u wc poslije poroda rekli su mi da ih obavezno zovem i zvala sam ih. Doslovno su me ispratile do wc-a. Nisam im davala ni novac ni ništa. Da li je to pitanje samo sreće ili mog pozitivnog i razumnog pristupa svemu ne znam, ali meni su moji porođaju bili sjajni. Neću sad uzimati u obzir loše uslove, staro porodilište i lošu hranu, ali sve ostalo je bilo na nivou :).

    • 12 May 2016 at 8:20 am

      Divno je čuti takve primjere i nadam se da će ih biti više.