Onoj koja mi je prva pružila ruke

Autor:Dubravka Vujnović Božić

“Ima dvadesetak dana kako sam krajičkom oka vidjela priču o Međunarodnom danu babica (osoba koja pomaže ženama pri porodu, akušerka, ne mala baba).

I već dvadesetak dana kopka me ta misao. Priču sam vidjela na nekom sajtu, na engleskom jeziku. Na ovom, našem, gotovo ništa… Na zvaničnom sajtu UKCBL, jedan suvi pasus koji eto, spominje da i taj dan postoji. Jedan novinski člančić i jedan radijski…

Zaista, nešto je trulo…znate već na šta mislim. Ako razmislimo, samo na par trenutaka, shvatićemo koliku ulogu te žene, babice, igraju i odigrale su u životu svakoga od nas. I ne možemo se vaditi na to da nas se to ne tiče. Svakoga od nas je jedna babica dočekala na ovaj svijet. Pružila nam je ruke kada nam je bilo najpotrebnije. I tako iz generacije u generaciju.

Zamislite sad da dolazite autobusom u kojem ste se drndali dugo, probijate se kroz veliku gužvu da biste izašli na stanici, stišću vas, guraju, gušite se… Pri tome, mjesto u koje dolazite vam je potpuno nepoznato, nemate pojma šta vas tamo čeka… strah vas je… A onda ugledate neko milo lice koje nosi pločicu sa vašim imenom oko vrata… Kakvo olakšanje, zar ne ?!

Tako vas je nekada dočekala jedna babica, uzela u ruke, okupala vas, umotala, poželjela vam dobrodošlicu na ovaj svijet.

Zato moram da napišem nešto, da kažem ovim ženama da mi je žao što njihov dan nije obilježen na način na koji zaslužuju. Žao mi je što nemaju bolje uslove za rad. Poznato je da su poslovi koji podrazumijevaju pomaganje drugima iscrpljujući i da se osobe koje rade na ovakvim poslovima „troše“ brže i više od ostalih. Ljudski je da kada se nekome ili nečemu maksimalno daješ, pružaš pomoć u najtežim momentima, nadaš nekoj povratnoj informaciji, zahvalnosti. A budimo realni, kada napustimo rađaonu, i tu osobu ostavljamo tamo. Ne razmišljamo o njoj, koja je odigrala prvu, ključnu ulogu u našim životima.

Evo, pomislimo bar danas. Kažimo im hvala. Onako, od srca baš!”

2014-05 - Dia Int Partera
Foto:aou.atspace.org