Od Hipokrata do hipokrita ili kako neke stvari kod nas funkcionišu

Kažu da je sposobnost prilagođavanja jedna od glavnih osobina živih bića.

Kao vrlo živo biće, odlučila sam da se prilagodim opšteprihvaćenim protokolima traženja tzv. štele za porod.  Iako sam dugo bila  stava da kad su naše babe mogle da se porode kod kuće ili pored kuće, moći ću i ja bez štele, nakon više desetina priča novopečenih i prepečenih roditelja, poklekla sam. Krenula sam u potragu za štelom.

Samo da ne bude zabune, nisam ja, znate, repa bez korijena. Štele su se gradile, otkrivale pa i nudile lagano tokom trudnoće. Nakupilo se nekoliko ljudi na koje možemo računati “kad zaboli” i koji bi me mogli obići.

U čemu je fazon?

Pa znate, kad živite u zemlji u kojoj se može sve regulisati novcem “za piće”, od prekoračenja brzine do dobijanja nekog dokumenta, onda ni velika stvar kao što je porod lakše prolazi sa tzv. čašćenjem.

Pored toga što u famoznu torbu za porodilište morate ponijeti čak i pelene za bebu jer ih u bolnici nema, zarad osjećaja sigurnosti, treba imati i keša uz sebe, nek se nađe. Tako sam i ja kao pravi bubator, odlučila da malo uzmem stvar u svoje ruke i ništa ne prepustim slučaju. Računala sam na postojeće štele ali sam i pored toga odlučila da idem po metodi koju svaka normalna trudnica čiju je trudnoću pratio doktor privatne prakse radi pred kraj poroda, a to je naći doktora u bolnici.

I, nađem je doktora u bolnici  po preporuci čovjeka čije mišljenje cijenim,  pa sam laka srca i teških trudničkih nogu otišla u bolnicu na pregled. Nazovem doktora, predstavim se, kažem po preporuci tog i tog, sve fino, ljudski, onako kako to ide kod nas. Kaže on meni da ja prvo odradim CTG, pa da ga onda nazovem. Objasni mi lijepo gdje moram otići, na koji sprat i sve kako valja. Nađem odjel gdje se odrađuje pregled, međutim CTG ne radi. Opet ga nazovem, kažem kakva je situacija, na šta mi on reče da će me nazvati. I tako i bi. Nazvao me za koji minut i rekao da se javim toj i toj sestri na tom i tom spratu. Opet nađem sprat, ali od osoblja nikog. Predosoblje prazno. Jedna vrata zaključana, a na drugim piše da je zabranjen ulaz. Uradim ono što uvijek radim kad mi treba informacija u državnom sistem, obratim se čistačici. Žena mi reče pokazujući prstom da moram pozvoniti pa da će neko izaći. Nađem i to zvono, pozvonim nekoliko puta, sačekam i pojavi se sestra. Objasnim koga tražim i ko me je poslao i ona mi reče da sačekam malo.

Čekajući, šetkala sam  po hodniku razmišljajući kako je nekad bilo, u doba kad je bolnica bila nova i kad je naš sistem zdravstva bio primjer dobre prakse. Sad je pod, kao i većina drugih stvari u bolnici, bio istrošen i pohaban.  Komunistička arhitektura je svjedočila da se slabo ulagalo u bolnicu. Nisam se mogla oteti utisku da je ovo nekad bilo mjesto gdje se čovjek mogao osjećati sigurno, bar su mi tako prepričavale žene koje su rađale u to doba.   Tad se sestrama nosilo cvijeće, a ne novac. Čak je i pelena bilo u bolnici.   Trudila sam se da ne skrećem pogled na odjel koji je bio odvojen staklenim vratima, jer su tu ležale trudnice sa problematičnom trudnoćom. Klizile su lagano hodnikom, poneka podbačajući se rukama u obliku slova Φ, а poneka gurajući stalak sa infuzijom. Nimalo lijep prizor. Gledala sam u sunčan dan kroz veliki okrugli prozor koji kao da je pripadao nekoj podmornici a ne bolnici. Na kraju će se ispostaviti da se bolnica srozala mnogo niže od jedne podmornice…. U međuvremenu je došlo još nekoliko trudnica pa smo otpočele standarne priče – termin, tegobe i sl.

Nakon pola sata, pojavila se i sestra. Pozvala je mene i  još jednu djevojku. Ušle smo u sobu sa dva kreveta i dva CTG aparata. Prikopčala nas je i uključila aparate. Nakon minut došla je sestra koju mi je doktor rekao da nađem. Stajala je pored aparata i gledala u njega koji minut pa mi je rekla da se okrenem na bok.  Jedva sam dočekala pošto me je bebac pritiskao a i da malo ublažim surround zvuk jer mi je sa obe strane dopirao glasan zvuk udaranja srca moje bebe i bebe djevojke koja ležala kraj mene.

Sestra je i dalje bila pored mene sa zabrinutim izrazom lica, ne govoreći ništa osim “milo moje dijete”. Pitala sam je da li je sve u redu, na šta je ona odgovorila da nije i nastavila zabrinuto da gleda u aparat. Onda je nazvala doktora, the doktora, koji je došao, pogledao snimak i rekao da dođem na vaginalni pregled. Oslobodim se kaiševa i krenem za njim prestravljena. Uđemo u ordinaciju za koju nisam ni očekivala da će biti apartman ali sigurno nisam očekivala da ću bosa morati dotrčati do stola.  Doktor se raspričao, sestra mi pomaže da se smjestim, može se reći da je sve normalno. Pregled je bio bolan, što sam mu na kulturan način i ukazala, mada je on smatrao da nisam opuštena. I to je moguće. Sve je bilo gotovo za minut.

Dijagonoza: tahikardija.

Preporuka: hitna hospitalizacija.

Moja rekacija: tahikardija.

Obasnim mu da živim na pet minuta od bolnice i da mi je potrebno da se vidim sa suprugom i uzmem stvari, na što je on rekao da jednostavno moram ostati i da je život bebe ugrožen. Zrno pameti koje sam sačuvala u jednom ćošku mozga mi je proklijalo u ideju da potražim drugo mišljenje.

Pitala sam ga da li su mogu konsultovati sa svojom doktoricom koja mi je vodila trudnoću svih 9 mjeseci. On je rekao da se mogu konslutovati s kim hoću i izašao. Ja onako, gologuza, pokušavajući se obući i dovesti u iole ravnopravan položaj, sam bila dokrajčena sestrinom reakcijom,

-Gdje ćete mu to reći!?-

Ništa mi nije bilo jasno.

-Šta sam rekla?-

-Pa da ćete tražiti drugo mišljenje. Ne možete tako, draga.

Izađe sestra, ja navuče  odjeću nekako, uđe doktor. Uđe, malo reći. Mrga od svojih metar devedeset i kila  isto toliko samo bez zareza, sjede za pisaću mašinu i poče brojati:

“Ja ću fino otkucati nalaz da mene neko sutra ne ganja po sudu, a Vi kako hoćete. Sad ćete mi lijepo potpisati da odbijate hospitalizaciju pa kako hoćete. Vi ste odgovorni za život svoje bebe. Mene ne interesuje. *bem ti boga!”, opsova on u sred tog svog monologa, izvuče papir iz mašine, i reče da dođem za njim da mu na prijemnoj potpišem.

Spustili smo se liftom skupa, gdje sam mu ja rekla da cijenim njegovo mišljenje ali da sam uplašena, na šta on doda “i uvređena”, rekoh, “nisam ali mi je potrebno pola sata da se presaberem.” On je to iskomentarisao da se presabiram koliko hoću ali da ću prvo potpisati.Upitala sam ga da li se nakon što potpišem, mogu vratiti u bolnicu. Rekao je da mogu. Ok. Potpisaću.

Nakon ispisivanja nalaza rukom u 3 rečenice je opisao stanje, dijagnozu i da odbijam hospitalizaciju.Onda je pozvao sestru da to sve protokoliše i odmaglio. Ja sam već javila suprugu da dođe da vidimo šta ćemo. Nekako je prošla agonija od administracije pa sam jedva ubola izlazna vrata. Čim sam izašla, uradila sam ono što i svaka normalna trudnica. Rasplakala se. U to je došao i moj Broj Jedan, takođe sa tahikardijom, jer je trčao uz brdo pa smo skupa otišli kod moje doktorice. Razluđeni, naravno. Imali smo sreću da smo je našli  na završetku smjene pa nismo morali čekati. Sve sam joj u dahu ispričala kako je bilo dok je ona posmatrala nalaz CTG-a, na šta je rekla da su bebini otkucaji srca u okviru normalnih vrijednosti ali da možemo, za svaki slučaj da odradimo još jedan pregled nakon što se smirim. Tako je i bilo. Nakon sat vremena, u privatnoj klinici odradim još jedan CTG.

Zaključak: sa bebom i sa mnom je sve ok.

Ostaje mi samo da idem kući i da zaboravim sve to.

Epilog

Doktor je izgleda pretpostavio da čim sam došla po preporuci tamo neke face ne bi bilo loše da ubije koju marku ili evro. Kako? Pa recimo, preporukom za hitnu sekciju ili indukovani porod, nakon čega bi pobrao lovorike za moje “spasavanje” a samim tim i čašćenje za prvog sina i unuka. E, tako. Od sad, šta čujem o mitu i hipokritu, isključiću obzire i ono moje čuveno ” pa ne mora značiti da je baš tako bilo.” E, baš je tako bilo i gore još.

Tekst je napisan i objavljen  9.12.2011. godine na mom blogu karadara.wordpress.com.

9 Comments

  1. 5 December 2014 at 1:54 pm

    Nedavno sam svratio u jedan poznati blucki kafic sa velikom zatvorenom bastom, oko 19.30. Za jednim stolom sjedilo je njih 6-7 medicinara sa ginekologije, na sav glas su prepricavali dozivljaje sa posla, a posebno ismijavali pacijente. Pogledao sam okolo i svi su sa nevjericom gledali u njih, njihovu drskost i bezobrazluk.

    • 8 December 2014 at 8:42 am

      Eto. Šta reći?

  2. 5 December 2014 at 7:39 pm

    Huh, ovakve su nam sve sfere zivota. Mene hvata strah od skole. Naslusala sam se svega.
    Sto se tice porodjaja i ja imam svoje traume.
    Prvi put sam isla u Narodni Front, naivno kao tele na klanje. Trauma za zivota ostala. O toj situaciji ne mogu ni da pisem, ni da razmisljam. Sve me jeza po kozi. Ne znam ni sama kako sam se usudila opet da zatrudnim. Drugi put sam imala neku doktorku koja me je “uvela” u Dragise Misovica. Epidural sam primala dok su mi kontrakcije bile na minut razmaka. Mislila sam da cu da umrem od bolova. Kad su mi ga uveli ja se porodila odmah cim su me oborili u lezeci polozaj. Vode me kao porodilju pod epiduralom. Ahahahahahaha. Anestezioloskinju, valjda ih tako zovu, su pozivali tri puta da dodje, da ne spava. Pojavila se posle bas ohohohohoho vremena. Nisam imala sat pred ocima, pa ne znam tacno. I na kraju mi svi doktori koje sam nakon svega toga srela kazu, cuti bre, dobro si ti prosla. Ziva si, dobila si zdravo i pravo dete. Mani se uterivanja pravde.A cak i kad bih htela da nekom “uteram”, da prostis, ne znam ni kome bi, a ni kako bi.

    • 8 December 2014 at 8:43 am

      Zato meni koliko -toliko pisanje o tom daje neku snagu…kad vidim komentare i reakcije. Sve znam. Mislim da postoji razlika između Beograda i Banjaluke npr.ali neke stvari su svugdje iste.

  3. 7 December 2014 at 1:19 pm

    Jao, užas.
    Priznajem da sam i sama imala uvek u glavu tu rečenicu “pa da li je BAŠ tako bilo”. Ovo o čemu ti pišeš je jezivo. Nadam se da će tvoj tekst biti jedan od stepenika ka popravljanju groznih uslova u kojima se žene danas porađaju. Hvala ti.

    • 8 December 2014 at 8:45 am

      Da. I meni još uvijek, nakon tri godine djeluje kao horor. Najgore od svega što ovo uopšte nije toliko strašno…kakvih sve stvari zna biti.
      I ja se nadam.

  4. Rebeka
    8 December 2014 at 6:30 am

    Da vam olaksam situaciju. Evo ovdje u Americi sve ti daju u bolnici, pelene, njega iza poroda, medicinske preparate sve sto treba ali poslije dobijes racun. Siguran sam pelene ne naplate ali oni zarade jako dobro od velikih racuna. Znaci dobijemo i opremu za pupmanje ( osim pumpe) da ponesemo kuci, i pumpa se koristi u bolnici ali na kraju dobijes racun. Osiguranje pokrije 80% a ti sve ostalo. Nema dzaba.

  5. 9 December 2014 at 12:43 pm

    Ја сам сва три пута ишла без везе на порођај. Први пут ми је мој доктор рекао “За Фронт могу да ти нађем везу, али ти препоручујем Вишеградску. Тамо су професионалнији, али се понашају као да сте на покретној траци” Ја сам га послушала и сва три пута се тамо породила. Прошла добро, сваки пут, укључујући и реакцију особља баш у складу са ситуацијом. Чула сам и ја свакакве приче, али велики број тих прича каже да су баш жене које су ишле са везом имале више проблема. Колико год то звучало нелогично!

    • 9 December 2014 at 7:24 pm

      Vjerujem ti što kažeš. I ja ih znam koje su prošle odlično.