Nije to od luka

Da nisam ovdje svojim imenom, pisala bih drugačije.

Da me ne čitaju rodbina i prijatelji, pisala bih drugačije.

Da nema njih ne bih ni pisala. Paradoks jedan. Iritirajući i motivišući.  Sve znam.

Da njih nema pisala bih o ličnom primjeru ali neću. Pisaću uopšteno držeći se ličnih mjesta sebe, ljudi koje znam i pokojeg komada tuđeg znanja koje sam imala mogućnost da čujem ili pročitam.

Šta je to tako misteriozno?

“To” je nešto što se zaobilazi u svim čestitim kućama. O tom se ne priča. Za to postoji mjesto i vrijeme.

Najbolje je kad se  odradi u društveno prihvaljivom okruženju na način na koji se, jednostavno, radi.

To se kod nas ne dijeli čak i ako najbliži želi da ti da. Ne zato što neće, čak i da neće, već ne zna šta će sa tim. Nije to što je to toliko vruć krompir za uzeti, već što je hladan i nejestiv i ne znaš da li da ga držiš u ruci ili baciš. Od njega boli stomak, steže u prsima. Od njega se ne diše.

Šta god da uradiš, pokajaćeš se.

To je tuga.

Ljudi, porodice, kod nas, ne znaju šta će sa tugom. Kriju je, ne pokazuju, ignorišu, umanjuju, okreću glavu i prave se gluvi.

Gledaj naprijed.

Ma pusti.

Nemoj.

I gledaš naprijed i pustiš i nećeš pa misliš, može se.

A tuga nije tu bezveze. Tuga dođe jer je bitna. Jer nema više nekog ili nečeg značajnog. Ona ide pod ruku sa gubitkom.

Ne dolazi ona kad ti pukne nokat ili kad pregori frižider ali će kurvanjski iskoristiti priliku da svom silinom nagrne i u tako besmislenom trenutku ako joj se nisi posvetio kad je trebalo.

Potpuno će te paralizovati  svojom veličinom na dječijem rođendanu. Oduzeće ti glas na svadbi prijatelja. Odsjeći noge na izlasku.

Probudiće te jedne noći strašnim snom i pitati: Hoćeš li mi se sad napokon posvetiti?

Od nje se ne umire

iako je moguće. Iako misliš da ćeš umrijeti, onaj momenat kad postane neizdržljivo, prođe.

Pričaju ljudi o pucanju srca od tuge i vjerujem da se i to događa ali nisam htjela o tom da pričam. Kad nekog izda zdravlje zbog teškog gubitka tu nema više šta reći.

Ja pričam o zatrpavanju tuge.

Što bi psiholozi rekli “neodrađenom procesu tugovanja”, a proces tugovanja narodski se kaže: sjedi, plači; sam i pred drugim bliskim, pričaj o tom, daj svom gubitku na značenju i vremenu.

Koliko god jednostavno zvuči nije lako. Da je lako ne bismo mi bili ono što jesmo. Ne bismo se ljutili, psovali, razbolijevali, očajavali.

Tužni smo kao narod, kako nećemo biti pojedinačno?

Nema vakcine na gubitak, a to što kasnije  pokušavamo postati imuni na tugu je samo strategija preživljavanja. Nefunkcionalna i beskorisna, ali radi na prvu. To, što kasnije, vremenom ispliva, umjesto da prođe, govori da smo ljudi od krvi i mesa.

Plači, mala, plači i sve ono zbog čega ne možeš da dišeš, daće ti prostor da udahneš punim plućima.

Pusti da se prelije kad je puna čaša i okreni u svoju korist riječi Milenka Jaškića:”sve se osim tuge deli”. Počasti nekog svojim suzama. Reci:”nije to od luka”. Teret je ali i čast.

P.S.

Slobodno mi u komentare kačite pjesme, ne obazirite se na kompoziciju i aranžman, riječi dajte. Ja vam u tekstu ostavih neke stihove, vjerovatno ste ih prepoznali. 🙂

 

 

 

 

4 Comments

  1. 20 August 2016 at 1:49 pm

    Meni treba jedna soba za tugu na jedno 3 dana. Ni više, ni manje.

  2. Suzana
    20 August 2016 at 5:24 pm

    Ja sam za svoju tugu potražila stručnu pomoć pa sam, oko godinu dana poslije gubitka utrčala unezvijereno kod psihologa i pitala kada će prestati ovako ludački da boli a ona mi je sa osmijehom odgovorila “Nikad” i preporučila knjigu koja se zove Prvih 10 godina tugovanja. Meni je moja tuga bila malo lakša kad sam je upoznala i prihvatila…
    P.S.Baš sam nekako osjetila sav teret ovog teksta ☺

  3. 20 August 2016 at 7:21 pm

    Uh, tačno znam taj osjećaj, kad ti čuvaš nju od svoje tuge, a ona tebe od svoje, pa se može rezati tuga u sobi, a mi pričamo o cvijeću i drveću.

  4. 21 August 2016 at 1:37 am

    Ništa ne traje jednako jako i jednako ne boli, pa ni tuga.Dođe pa traje pa se skrije i istrči kad joj se najmanje nadaš… pa boli manje, nekad i više, pa između reka suza stigneš i da se nasmeješ, znam neke koji u najvećoj tuzi pevaju, neko i zaigra, ali je svima, kada se sa njim druže, jednako da im sve to vreme duša i dalje plače. Tuga zbog gubitka zaista večno traje, samo naučiš da se nosiš… ili ne naučiš da se nosiš s njom, ali moraš da sa njom živiš pa vremenom postaje deo tebe, povremeno i neprimetna.
    Mene je ovaj tvoj tekst rastužio i zaboleo, ali je svakako odličan.