Ljubav na bapski način

Postoje raznorazne definicije i shvatanja ljubavi.
Postoje i raznorazne ljubavi. Najbitnije su one ljubavi prema voljenoj osobi (djevojci, momku, supružniku) i prema sebi a sve ostale
nastaju iz njih.
Najveći ljubavni par na svijetu su bili moji baba (da, naravno) i djed.
Ta ljubav nije imala premca i išla je dotle da je baba godinama djedu prala kosu. Stvarno. Nijedno se nije trudilo opravda ovaj priznaćete, u našoj kulturi vrlo neobičan čin. Nisu ni pokušavali da se izvuku na bolne ruke, leđa i slično. Ne. Baba je djedu prala kosu i tačka. Ima li išta romantičnije od toga? Pa možda jedino sušenje kose prevazilazi ovaj romantični momenat.
Bilo je tu još romantike, npr. isprobavanje tableta. U godinama, bolesni od svih postojećih i nepostojećih bolesti, ima li su svoj arsenal tableta. Neke su bile zajedničke, neke je pilo svako za sebe. Svoju kolekciju su držali u kutiji od cipela koju su svaki dan iz spavaće sobe donosili u dnevnu i tu bi baba razvrstavala “bombonice” za njih. Izgledala bi kao gatara koja gleda u grah, vadeći ih iz kutijica ozbiljnog izraza lica. Već uvježbana, sortirala bi ljekove za glavu, za podbačanje, trnce,  živce itd…gdje je tu romantika? Pa
u slučaju novog lijeka za djeda, baba bi procjenila da bi bilo najbolje da ga ona isproba prije njega. I tako je najčešće i radila.
Ako je dobro za babu, biće dobro i za đeda.
Ljubav su njih dvoje ispoljavali na mnogo načina. Velike ljubavne geste su naročito dolazile do izražaja zimi, u vrijeme loženja drva.
Baba bi svaki dan unosila drva u velikom  sepetu a onda bi je djed svaki put ispravljajući se iz ležećeg položaja, uznemireno
komentarisao:”Pa što meni nisi rekla?! Pa ja bih donio drva.”, a baba na to svaki put odgovarala:”Ma šta ima veze.” I tako svaki dan.
Kako su još njih dvoje pokazivali da se vole? Pa od kad je djed nabavio mobilni telefon,  svaki put kad bi išao na pecanje zvao
bi babu da vidi šta radi i to nakon 150 godina braka.
Kad je djed umro, baba je potrošila mnogo bombona iz kutije za cipele i nije joj bilo lako ali je njen zaključak bio da ona
mora živjeti. Šta smo naučili od babe i djeda? Ako znaš da voliš sebe, znaćeš da voliš i druge.

9 Comments

  1. 1 April 2012 at 6:52 pm

    Mislim da sam isti tekst procitala i na jednom drugom blogu. Ko je kome “ruku u dzep” zavukao… 😯

  2. 1 April 2012 at 7:06 pm

    Op, op! Na kojem! ?Ovdje se radi o stvarnom dogadjaju i imam jednog aktera još u životu. Hmmm, ajd svejedno, nek’ se širi slovo o ljubavi. Laska mi kopiranje, neću da lažem.

  3. 18 December 2012 at 9:08 am

    Tek sada pročitah tekst, vodjena adresom Zelene. Od kako se intenzivno otrkivaju kradje, razmišljam , slično kao i Vi. Jesam se oglasila , podrškom pokradenima i tekstom na blogu, ali, kako se utisci sležu, sebi samoj kažem – pa oni koji prepisuju sigurno ne osećaju onu radost pisanja koju imamo mi, koji pišemo.

  4. 19 December 2012 at 12:00 pm

    S obzirom da imam iskustva sa lopovima, malo sam pročačkala po netu i nisam pronašla “duplikat” ovog posta, postoji mogućnost da ga je Tatjana pročitala preko nekog agregata, pa ga je tako zapamtila. BTW odličan post. 🙂

    • 19 December 2012 at 1:02 pm

      Jeeeej! 🙂 Hvala, Čarolijo!

  5. 23 May 2013 at 2:37 pm

    Totalno se rasplakah. Eto sreće da i mi dočekamo te godine u takvoj ljubavi…

    • 24 May 2013 at 8:34 am

      😀 iz daljine to nije izgledalo kao ljubav ali to je to.

  6. 11 December 2013 at 11:22 pm

    Prelepo napisano…da, takve su bile ljubavi naših baba i deda..

    • 12 December 2013 at 7:47 am

      Hvala 🙂 možda nisu baš skroz takve bile ali kao da jesu 🙂