Kukavica, pa šta!

Ovo će sigurno biti najsuvlji i najdosadniji članak na ovom blogu ali neka bude. Baš me briga. I onako mi je teško da išta napišem u vezi toga. Pošto sam odlučila da sad ovo podijelim sa vama uradiću to brzo i direktno i ne zanima me što će neko misliti da sam kukavica. Sigurna sam da ih ima puno više nego što se misli. Dakle…

...Prvi užas na koje treba pripremiti mame i tate je vađanje krvi iz bebine vene. (Ko prevrće očima ili misli da je ovo nešto što ide olako neka slobodno zatvori tab i poštedi se nerviranja. Svakom je njegova muka najgora.) Još je gori užas kad se ispostavi da ste vađenje krvi, i to i iz obe rukice,  odradili uzalud zbog zahrđalog zdravstvenog sistema. Nemam volje ni želje da vas i sebe zamaram detaljima  kako je došlo do tog, a još manje da vam opisujem kroz šta prolazi to malo biće kad ga troje drži iz sve snage (vjerujte mi na riječ, ja sam bila jedna od tih troje) dok mu sestra iglom traži malu venu. To želim da zaboravim.

Ono što je bitno jeste da svaka informacija zlata vrijedi. Kad krenete sa djetetom po doktorima, informišite se na 101 strani. Zovite kuminu komšinicu koja radi na ginekologiji,  strinu koja radina oftalmologiji, brata od tetke koji je na prijemnoj, babu koja je izrađala petoro – samo se informišite. Ispostavlja se da se danas jednostavno ne možete pouzdati u zdravstvo i ako želite najbolje za svoje dijete morate imati predznanje prije nego uđete u rizik zvan sistem.

Drugi užas koji isto tako čeka sve vas je visoka temperatura. Kod mene reakcije na stres obično kasne pa se ja “stresam” kad sve prođe ali, vjerujte mi na riječ, u trenutku kad sam vidjela broj na toplomjeru mislila da ću svisnuti istog momenta.  Dobra vijest je da nisam svisnula, da je beba živa i nadam se, uskoro zdrava i da kažu da je to normalno.

Za ovu situaciju vrijedi pravilo kao i za prethodnu. Neka vam ne bude lijeno raspredati sa drugim mamama o njihovim iskustvima, metodama i ljekovima, zatrebaće vam kad-tad.

Eto, znam da nije slikovito i da je za neke smješno, ali ko je prošao kroz to, razumjeće. Prvi put je vjerovatno najteže. U ovoj fazi u kojoj se nalazim ne prihvatam poređenja tipa “kad te je to uplašilo, šta bi…” pa razne opcije životnih situacija…ne znam šta bih. Ovo mi je bilo prvi put i vjerovatno neće biti zadnji.

Idemo dalje iskusniji, mrvu mudriji s nadom da ćemo postati hrabriji.

5 Comments

  1. 28 January 2013 at 9:05 pm

    Veeeeeliki pozdrav malom bebčetu 🙂 biće radosno jednom kad bude čitalo šta je mama pisala!

    • 28 January 2013 at 10:56 pm

      🙂 a i ponosno kad budem pokazivala razne snimke djevojkama koje nam se ne sviđaju 😉 😀

      Bepče bi otpozdravilo da ne spava 🙂

      • 29 January 2013 at 9:00 am

        Neka, neka, tad se najbolje raste 🙂

  2. Danijela
    29 January 2013 at 7:06 am

    Potpisujem!

    • 29 January 2013 at 11:53 am

      Uh. Sve mi je lakše kad vidim komentare drugih mama. Tate nešto ćute, izgleda da su vjerni društvenim konstrukcijama 😉