Kad ste zadnji put zapisali ono o čemu razmišljate?

Često u svojim tekstovima naglasim da ih pišem zbog sebe. Pisanje mi je toliko prešlo u naviku da sam počela razmišljati u formi članka kad me neka situacija dotakne (poseban jedan poremećaj). Za sve one kojima pisanje nije navika, iz dubine srca vam kažem – probajte. Pišite zbog sebe.  Ne mislim na priče i romane, već na svoja razmišljanja i osjećanja. Možda zvuči glupavo ali vjerujte da nije.

Probajte jer se isplati i pisati može svako. Pišite za sebe, ne morate ovako, na sva usta. Pišite, ako ništa kad vam je teško ili kad vas nešto muči ma kako malo i bezazleno bilo.

Šta se desilo kad ovo govorim?

Desio se moj đed.

 

 

Bili neki dan u posjeti on i baba, došli da vide praunuku. Onako, usput, konstatovao je kako sam se popravila. Ko nije upoznat sa terminologijom, popraviti se znači da ste se udebljali. Zbog samog termina “popraviti”, očigledno da ova riječ označava nešto dobro, je li. Nekad se, za razliku od danas, do viška kila teško dolazilo.

Nekad do viška, danas do manjka.

Uglavnom, đed je to izvalio a meni nije bilo svejedno. Znam ja šta kaže vaga – 9 kg viška ali opet…Znam da je prošlo tek mjesec dana od poroda ali znate…

Razmazili me svi oni ” ma kao da se nisi porodila” komentari. Đed je đed. Jeste star ali dobro vidi. Ako on kaže da sam se debela, onda jesam. Kuku majko! Od muke sam sinoć puding jela u 11 naveče.

Kad sam se sabrala i najela, onda sam malo razmislila i počela da čačkam po starim tekstovima. Odmah sam se sjetila teksta Na šta ličimo poslije poroda a onda sam naišla na još jedan koji sam zaboravila o projektu jedne fotografkinje.

Čitajući ono što sam pisala prije koju godinu, podsjetim se da nema razloga za paniku.

Na racionalnom nivou ja sam znala činjenice  – kad sam se porodila, da višak kilograma i nije toliko strašan, da dojim, da slabo spavam, da i inače volim da jedem ali da ništa ne može odmah.

Na emocionalnom – đed me pogodio gdje sam najtanja.

Kakve ovo ima veze sa  tekstovima?!

Velike. Konkretno u mom slučaju ima sa načinom razmišljanja koji sam potisnula zbog svoje emocionalne (malo reći, nezrele) reakcije.

Kažu stručnjaci da zapisivanje onog što nas muči djeluje blagotvorno za nas.  Muka ili dilema bilo koje vrste dobije svoj jasan oblik na papiru. Kada samo razmišljamo o toj dilemi, ona ostaje neuhvatljiva i lako dozvoli našim mehanizmima odbrane da prorade. Kad je sve na nivou razmišljanja, lako tu svoju muku  potisnemo, umanjimo, damo joj oblik glavobolje ili u mom slučaju pudinga. Kada zapišete šta vas muči ili ono o čemu razmišljate, sebi dajete alat u ruke. Lakše vam je da vidite gdje griješite ili nešto dobro radite. Garantovano pomaže.

Zamislite kad biste npr. neki razlog svađe sa partnerom zapisali? Ili samu svađu? Pa sigurno vam ne bi dugo palo napamet da takve gadarije čitate a još manje čujete. Zapišite i onoj kolegici sa posla koja vas strašno nervira i podbada svaki put kad pijete kafu. Kad pročitate to što vam govori, možda promjenite stav ili dobijete inspiraciju da nešto drugačije uradite. Probajte radi fazona. Možda se i zabavite.

Što se mene tiče,  koliko god banalno bilo, za sad mi je lakše sa ovih 9 kila viška. Pisaću i dalje. Očigledno mi treba kad muku liječim hranom. Pogotovo što je baba kad je dolazila donijela dvije torte. 😀

Bq9po_Hx_IEAAm_7w
http://www.dnevno.rs/humor/129435-foto-dragi-dnevnice.html

 

11 Comments

  1. Ze
    27 October 2014 at 3:42 pm

    Kakva krasna ironija: ”đed me pogodio gdje sam najtanja”!

    • 27 October 2014 at 3:44 pm

      🙂

  2. 27 October 2014 at 4:11 pm

    Ma nisi debela – šali se đed! 🙂

    • 27 October 2014 at 4:14 pm

      Хаха! 🙂 Де, де и ти 🙂

  3. Rebeka
    27 October 2014 at 6:12 pm

    njam njam torte! Ma mora se jesti odnese dojenje energiju iz organizma.
    Evo ja sam jos popravljena od prije poroda. Mozda 5 kg. Ali sam imala i viska prije poroda.
    Nego tebi treba dobra topla supa ili corba.
    Saljem jednu virtualnu sa Ivaninog bloga:

    http://soibiber.blogspot.com/2014/10/corba-od-praziluka-i-krompira.html
    Ajd u zdravlje!

    • 27 October 2014 at 11:05 pm

      Haha! Hvala, Rebeka!

  4. 28 October 2014 at 8:04 am

    Ok, razumela sam. Onda ti lepo vataj papir a meni odseci one torte, od svake po debelo 🙂

    • 28 October 2014 at 10:21 am

      Ha! Ima za obe 🙂 kombinujem pero i viljušku 🙂

  5. 29 October 2014 at 11:38 pm

    Nasmija me ovaj post,u istim smo mukama.U stanu ispod mene zivi moja baka,i ona isto tako meni kaze,al’ uvijek me podsjeti kako je i ona bila takva(sto njene fotografije prije 50 godina ne govore,jer kako god izracunam i pogledam njene fotke,vidim da je poslije poroda sa mojim tatom izgledala kao cackalica,al’ dobro) “punacka” i njen stav je da je takva zena i zdrava 😀 blago meni…ali kao i sama sto kazes,dojimo,tako da se sa tim ne treba puno zamarati iako se ne treba ni zapustiti. A o pisanju onog sto te muci,se u potpunosti slazem sa tobom,treba staviti to na papir ili ekran,kako god 🙂

  6. 29 October 2014 at 11:42 pm

    Znači obe smo “popravljene” 🙂

    • 31 October 2014 at 10:42 pm

      to,to 😀