Imate li svog heroja?

Autor:CaraDara

Juče je bio prvi dan Spark.Me konferencije. I odmah je bilo jasno da to neće biti obična konferencija, da će biti i zabavno i poučno i sve ono što vam obećaju na reklami a ne ispune. 

 

I juče sam napravila plan i nacrt teksta i danas odustala. Zašto?

Zato što sam nakon svakog govora imala novi nacrt, novi plan.

Danas je jedna kafe pauza presudila da ovaj tekst posvetim jednom učesniku konferencije a ne govorniku.

  Nadam se da mi organizatori neće zamjeriti.

The story goes like this

Juče u holu hotela sam vidjela dečka i curu sa psom. Nešto su se objašnjavali sa radnicom hotela i znam da sam tad pomislila: “A vidi Crne Gore što je evropska. Ljudi sa psom, nisu stranci i došli u hotel.” Kul.

Danas sam ih opet vidjela na kafe pauzi. Momak sa psom je stajao u gužvi i jedan detalj mi je zapao za oko. Preslušavao je poruke. Pas nije bio obični kućni ljubimac, a i on je nije običan momak.

1461455_761354593878829_1185786783_n

I to je bio momenat kad su mi planovi opet pali u vodu. Kako sad da pišem o konferenciji?!

Čovjek ne vidi, a došao na konfenrenciju ovakvog tipa. Muž i ja dođemo  sa dvoje male djece, pa to dođe kao neki big deal. Sad me sramota i pomenuti bilo kakvo kmekanje Seke i jogunjenje Bebe. Jednostavno sam morala saznati nešto više o njemu i lako smo dogovorili kafu. Propustila sam djelić konferencije ali, vjerujte, vrijedilo je.

Andrija Samardžić je slabovido lice. Pravnik po zanimanju, radi u struci u Savezu slijepih u Podgorici. Drugi je korisnik psa-vodiča u Crnoj Gori. Netipičan je mnogo čemu. On je projekat sam za sebe i to vrlo uspješan. Intuitivno radi ono što mi, manje intuitivni, dolazimo da čujemo od velikih govornika.

Pazite šta znači imati petlju. U Crnoj Gori je na snazi Zakon o kretanju osoba sa invaliditetom uz pomoć pasa vodiča, odnosno pomagača koji kaže da se osoba koja korisiti psa može slobodno kretati. Logično, zar ne? E, u Crnoj Gori nije. Isto kao i što bi kod nas bilo, vjerovatno.

“Izbacili su me iz restorana sve sa porodicom. Došao sam da proslavimo desetku iz obligacija a oni su me izbacili zbog psa. A onda sam tužio taj restoran i dobio spor. To jest, došlo je do sudskog poravnanja gdje mi se vlasnik restorana izvinio. Od tad kad mi neko priđe i kaže da moram izaći ili ostaviti psa vani, ja kažem – Neću. Iznesite me.”

Kao da mi nije već bio dovoljno zanimljiv!? Aktivista! Pa gdje si, brate!:D Ipak, on je malo pametniji aktivista.

“Moraš da gradiš svoju reputaciju. Ja, kao slabovida osoba sa psom, moram da se sredim više nego neko ko nije sa psom. Ljudi padaju na to.”

10959835_10204059630672143_756468580978669652_n

Normalno da padaju.

“I ja sam imao krize. Zamisli, tebe tata vodi u školu, ne osnovnu, već srednju, dok tvoji drugovi sami dolaze. Ti si tu a u stvari nisi. Po strani si. Svi ti ljudi koji te tapšu po ramenu, oni tebi zapravo ne daju priliku da tako lako  postaneš dio njihove ekipe. Ne da izađeš u grad kao oni. Ne da se zaljubiš u istu djevojku kao oni. A pogotovo ne da im budeš konkurencija. I onda shvatiš da nemaš druge ljude i da moraš da dobiješ te ljude.”

 

Kad shvatiš da imaš takvu startnu poziciju gdje su obične stvari privilegija možeš da biraš kakav ćeš da budeš, kao na kraju svi mi, ili po strani i pustiš da ti život prođe ili da iskoristiš sve što možeš onako kako možeš. A zamislite ovu startnu poziciju:

“Mojim roditeljima mogu da zahvalim što su me pustili u redovnu školu. Zvali smo sve drugare na ručak, kakva su to podmićivanja. Ali i tad sam znao šta hoću. Neću da se družim sa ovima zadnje klupe zato što  sam prinuđen. Ne kažem da su oni loši ali  hoću prvo ove iz prve klupe.”

11216815_1101958456485106_5744252033432311103_n

“Roditelji su mi govorili da sam snob ali nisam. Sjećam se u školi domar pita – Momci, ko će da mi pomogne da prenesem ove klupe? I ja sam se uvijek javljao. Zamisli ja nešto radim!?”

Taj zadatak  bi svako trebao sebi da postavi.  Zamisli ja nešto radim. Nešto što te tjera iz sigurnosti u nešto toliko nesigurno da ni ne vidiš šta je to, već samo kad je sunčan dan nazireš obrise.

Pitala sam ga od kud on ovdje i rekao da mi je da ima neke ideje u vezi startup-a ali da ne bi još javno mnogo o tom. Rekao mi je o čemu se radi ali je dogovor da to ipak ne iznosim u tekstu. Na Spark.Me je došao da čuje i nauči što više od sjajnih predavača. Andrija je definitivno momak koji bi mogao svima da nam održi lekciju iz volje, želje za životom, radosti, obaveza, odgovornosti, inspiracije. 

Sad mi žao što ga nisam snimala jer sve to priča sa onim melodičnim, pjevajućim crnogorskim naglaskom. A rekao je toliko toga. I da se smirio. 😀 Da se sad napokon dešava da kaže drugovima da izađu bez njega a da će on ostati kod kuće pisati magistarski. Ove godine čak neće ni na Exit jer ima druge prioritete na koje se želi fokusirati. S obzirom da je do sad propustio samo par Exita, onda je jasno da je to velika stvar.1011534_688458414501781_1690406878_n

Izvinjavam se organizatorima i govornicima na konferenciji. Andrija mi je jednostavno bio ta iskra. Drago mi je što sam te upoznala. Ti si moj heroj, a svako treba heroja.

*fotografije preuzete uz saglasnost, sa ličnog FB profila

5 Comments

  1. Rebeka
    1 June 2015 at 8:37 pm

    Zelimo mu sve najbolje i da svojim licnim primjerom uspije da utice na svjest ljudi u Crnoj Gori pa i sire da se stvari poprave i zakoni za ljude sa disabilities.
    Svakako pruza inspiraciju svima nama da budemo jaki u svojim nastojanjima i da ne posustajemo.

  2. 1 June 2015 at 9:50 pm

    Daj još, daj još! Sve nas zanima.

    • 4 June 2015 at 7:06 pm

      🙂 bojim se da vas ne zatrpam!

  3. 2 June 2015 at 7:53 am

    To se zove motivacioni govornik!

    • 4 June 2015 at 7:07 pm

      Hej, ma samo da si ga vidjela! Ljudina!