Glineni golub, budala ili ipak nešto treće – u koju poziciju nas dovodi blogovanje

Danas svaka ozbiljna firma ima blog.

Danas svaka šuša koja zna utaknuti utikač u struju i zna sva slova ima blog.

Isto kao i usta. Svako može da priča, tj. piše šta želi. Da citiram mudre riječi jedne frizerke: “Svaki salon ima svoju mušteriju.”

Tako i blog. Tako i priča. Na kraju, sve biramo sami. A ponuda je velika. Stručanjaci, dokoni, mladi, stari, različiti ljudi pišu na internetu. Široka je blogerska lepeza. Bogata i lijepa.

Ali.

A kad postoji ali, nešto fali.

Da bi blog bio posjećen, potrebna je autentičnost i strast. Pos’o, kuća, moda, kuvanje, seks. (da li postoji neki blog o seksu?), šta god je blogeru milo.

Ljudi vole kad osjete stvarnog čovjeka iza (napisane) riječi. Toliko znam.

I tu nastaje problem.

Blogom nudiš dobar dio sebe. Naravno, onaj dio koji si spreman ponuditi. Ovo sad računam da pričamo o prosječnim, normalnim ljudima.

Blog je prozor u tvoj sopstveni svijet. Odškrinuta vrata u tvoje snove, očekivanja, nadanja.

Kroz blog se vide  stavovi. Uvjerenja. Informisanost i znanje. Sve ono što usmjerava naše djelovanje.

I sad – zamislite, samo zamislite i pretpostavite, onako potpuno hipotetički razmotrite, da još taj sajber prozor u vaš sopstveni svijet nazovete imenom i to sopstvenim.

Evo, naprimjer kao ja. Iako nije baš tako. Ali, zamislite da jeste.

Da znate ko stoji imenom iza tog bloga. A znamo iz prakse i blogerskih lekcija da je sasvim poželjno predstaviti se na blogu ako ste se već zadali u taj posao.

Zamislite koliko očiju gleda kroz taj prozor?

Porodica, rođaci, kolege, prijatelji, slučajni prolaznici koji vas prepoznaju, pa vam se (ne) jave, šareniš jedan od  radoznalih očiju.

I dobro. Svjesni ste toga. Zato i ne pišete u svesci ili word-u već na blogu. Htjeli ste pažnju i zaradili je. Znali ste (valjda) u šta se upuštate.

Ali.

Kad postoji ali, onda nešto fali.

Niste računali da bi se čak i to moglo zloupotrebiti. Da neko može zahtjevati od vas da “na ono svoje na internetu” napišete nešto što nije u skladu sa vašim uvjerenjima. Da se očekuje da to uradite.

I da, naposlijetku, to vaše odbijanje poprilično košta.

Tad postajete svjesni da se zahvaljujući blogu, odličnoj platformi za predstavljenje sebe, u stvari staje na svojevrsni nišan.

Ako su riječi nišani misli, onda su blogovi nišani za ljude. Meša je mislio na nadgrobne spomenike, znam. Ja i dalje hipotetički govorim o nišanu kroz koji se gleda ne baš dobronamjernim pogledom.

Možda vas neće upucati, ali će pucati oko vas, upozorenja radi. Eto, čisto hipotetički.

Ne kažem da se to desilo. Čisto vas molim da zamislite. Jeste. E sad da vas pitam:

Da li biste pisali blog pod sopstvenim imenom? Ako da, da li biste dobro pazili šta pišete? Da li biste možda ugasili blog zarad pružanja pasivnog otpora? Ili biste ipak nastavili svjesni autocenzure koja sve više radi protiv vas jer ne znate koliki ulog može biti?

Kako raste osjećaj  autocenzure tako se smanjuje zadovoljstvo u pisanju a zbog toga ste i počeli.

Koja  opcija još postoji?

Razmotrimo hipotezu.

 

 

foto:Photo Flickr CC by Rose Davies

15 Comments

  1. 3 August 2016 at 3:17 pm

    Mislim da se to zove redanje prioriteta u životu. Sjedneš i sabereš i oduzmeš i vidiš na kojem mjestu ti se nalazi sloboda govora i blog i pisanje uopšte. Nakon toga skontaš kako dalje i da li uopšte dalje. Jer – sve ima svoju cijenu. I svako od nas koji pišemo blog je na neki način malo lud iz ugla nekog trećeg.
    Meni je blog kao moja kuća i prosto neka pravila ni ne postavljam jer ih živim. I znam da sam puno nekih šansi i pozicija i mijesta i ljudi izgubila zato što ga pišem i načinom na koji pišem. I kad stavim na vagu sve, debelo sam u dobitku zbog svega onog što sam dobila.
    Ili kako bi rekli – ne može i jare i pare… često. Jbg.

    • 5 August 2016 at 8:41 am

      Razumijemo se. To je to.

  2. 3 August 2016 at 3:45 pm

    Samo izmišljeno ime i udri po familiji, partneru, deci, kolegama… okrepljuje i ne goji! Provereno!

    Ja da pišem pod svojim imenom ne bih imala o čemu da vam pišem, iako su svi likovi sa mog bloga iz RL. Nekobimijebaomatersigurno. 🙂 Ovako, mirna Bačka..

    • 5 August 2016 at 8:42 am

      Ti si mi pala na pamet jedno 1000 puta! Slažem se ali kad sam već krenula da kusam…

  3. 3 August 2016 at 4:03 pm

    Blog sam počela da pišem jer su me moji nagovorili – dojadile im moje priče s posla, o zdravstvu i koječemu.

    Pisala sam onako, kako mi iz glave izlazi, ne posebno cenzurisano – ali koliko god mogu po PS-u, jer je specifična profesija.

    Sada pišem retko – baš zbog autocenzure. O svojoj profesiji, zdravstvu i privatluku svaki normalno inteligentan čovek koji je prošao sito i rešeto zna više nego što je zdravo za istog, i toeto.

    Na dobitku sam iz 101 razloga… Gubitak – u smislu autocenzure – je nemerljiv. Na žalost…

    • 5 August 2016 at 8:43 am

      Ja sam samoinicijativno počela pisati ali toliko je materijala upravo zbog profesije i čuda, koji bi bili jako korisni da se napišu ali ne ide. I šta češ sad :/ A autocenzura je rak rana blogerska.

  4. Gorana Panić
    3 August 2016 at 5:53 pm

    Kažeš da “danas svaka šuša ima blog” a ja tek odlučila da otvorim taj sajber pendžer. Napisala sam svega dva blog teksta nekad ranije, i to za blogove nekih drugih. Oba teksta su bila o socijalnom radu. Meni je bilo važno da napišem (samo)kritički tekst o profesiji kojoj i sama pripadam(o). Zapravo, jedino i možemo kritički propitivati ono o čemu znamo “malo više”. Jedino tako je moguće biti autentičan. Ostalo je udjeljivanje u mainstream konstrukcije i više istog.
    Moj prijatelj (novinar) mi je na pomen pokretanja bloga rekao da blog svašta trpi. Na blog bi se možda mogla primjeniti i ona da je mišljenje ko i govno – svako ga ima. Jbg. Iza nekih blogova stoje stvarno ljudi otvorenog uma, inspirativni, vickasti. I eto, vidiš da nečije mišljenje i nije samo još jedan pluralizam već artikulacija nekog problema, akt osvješćivanja (drugih)… Tim što si odbila da napišeš nešto, u tome je tvoja moć kao i tvojim tekstovima. O zadovoljstvu koje prati pisanje… čini mi se da je to zadovoljstvo upravo povezano s uvjerenjima koja stoje iza naših riječi. Autocenzura je dobar znak da je trenutak za propitivanje kako dalje nastaviti ili odustati od bloga. I ovaj tvoj tekts mi je ohrabrujući, između otpora (da napišeš nešto što ne odražava tvoja uvjerenja) i autocenzure. Evo, baš jutros sam vidjela super klip o uličnom umjetniku koji je preinačio mural Hillary Clinton (u kupaćem) u Hillary sa hidžabom, nakon što je dobio pritužbe od lokalnih vlasti. On nije uklonio mural već ga je transformisao u novu poruku. https://www.facebook.com/theguardian/videos/10154393515006323/ Nadam se da će ti biti inspirativan u potrazi za opcijama oko nastavka bloga. 🙂 Šta bi Picard uradio? 😉

    • 5 August 2016 at 8:46 am

      “I svaka ozbiljna firma ima blog”, moliću 🙂 Gorana, ti si mi svjetla tačka naše struke. Ako ti to do sad nisam rekla, evo, sad kažem. Samo naprijed. Hvala za link,. Genijalan je. Pikard bi samo rekao “Engage” 😀

  5. 3 August 2016 at 10:46 pm

    Tekstove na blogu potkrepljujem dokumentacijom, obzirom da pišem o ozbiljnim devijacijama u društvu.Većina tekstova opisuje ljude i situacije koje su se meni lično desile. Neki tekstovi su nastali posle godinu ili dve bezuspešnog dopisivanja sa institucijama, drugi su lični i manje ozbiljni.
    Zašto pišem?
    Da neke likove koji krše zakon i etičke norme namažem onim od čega se pita ne pravi. Stepen empatije spram njihove etike, nema ga.

  6. 4 August 2016 at 12:17 am

    Samo si začeprkala po vaznoj temi ali važno je da si je otvorila. Slično je i na tviteru. Zbog svojih blogova sam dobijao anonimne prijetnje, lažne krivične prijave i prilično me koštalo. Uvijek moraš dobro izvagati ali postavlja se pitanje sta ce biti ako svi zacutimo. Autocenzura potpuno dominira na medijskom nebu u BiH pa ni bkogeri koji pisu pod svojim imenom nisu u mnogo boljoj poziciji. Boris Bajic je pre godinu dve napisao odlican tekst na temu “moderni atentati”. Tebe je izgleda za sada samo okrznulo. Zato ili malo odmori od pisanja ili nabavi pancir i nastavi dalje jer si potrebna ionako siromasnoj bh blogosferi.

    • 5 August 2016 at 8:47 am

      Potpuno si u pravu. Činjenica je da moji tekstovi teško da vrijeđaju koga, politikom se na bavim ali ovdje je i “ne bavljenje” bavljenje. Hvala za podršku.

  7. 4 August 2016 at 8:15 pm

    Imam tekst na blogu pod naslovom “Zašto se ljudi umesto novinama obraćaju blogu”. U suštini, budući da novine izbegavaju pisanje o onome što malog čoveka zanima, a da on ipak želi da o onome što ga boli ostane neki trag, jedini izlaz mu je – blog.
    E sad, pitanje je dokle dozvoliti da ti naši svakodnevni problemi budu kreatori uređivačke politike bloga. Lakše je reći NE kad dobiješ nepristojnu ponudu, nego nekome kojem si kao bloger ostao jedina šansa da se za njegovu muku čuje. Ja presekoh kad videh da ta pitanja ne zanimaju moju čitalačku publiku.I da problem i dalje ostaje nerešen. Uz dužno poštovanje znanih i neznanih, moj blog ipak nije portal.
    Niti je, opet, mesto za beskrajno reklamiranje onih koji nešto rade “u ruke”. Podržavam kreativce, ali one čiji se rad dopadne MENI. I pišem o knjigama koje se takođe, meni, dopadaju.
    Inače bih blog pretvorila u oglasnu tablu.

    • 5 August 2016 at 8:47 am

      Tačno tako.

  8. Emanuel
    18 August 2016 at 10:29 pm

    Draga teta Daro, vi i vaše malobrojne kolege ste pioniri blog kulture u našoj zemlji i bila bi prava šteta da odustanete. Sa radošću čitam blogove o biciklizmu, planinarstvu, sitnim životnim radostima, nadama i sreći. Ne moramo svi, kao meni omiljeni, doduše “video bloger”, gospodin romantični ludak – Damir Nikšić, stalno kritikovati i ukazivati na nedostatke i probleme. Nama, vašim virtuelnim čitaocima, treba više vedrih, optimističnih, duhovitih tekstova koji nas podsjećaju na našu mladost ili bude nadu i vjeru da je najljepši dio života tek pred nama.
    Draga Daro, budite i dalje vedra, vesela zraka optimizma koja nježno golica našu maštu i mami osmijehe.

    Emanuel

    • 19 August 2016 at 9:10 am

      Dragi Emanuele, hvala mnogo na ovakvom komentaru. Zaista je vjetar u leđa 🙂