Drugi porođaj

Iako nije lako složiti utiske tako da imaju smisla i drugima osim mene, probaću najstarijom metodom – počeću od početka. Početak, tojest, sam čin poroda će vjerovatno biti i najkorisniji drugim ženama, mamama, koje su već jednom rodile i sad su na iglama iščekujući drugi porođaj.

Moram ih podsjetiti na mudru izjavu svoje drugarice koja više nego zenovski rekla:

Drugi porod je lakši jer znaš da nećeš umrijeti.

Ovo nije utjeha za prvorotke ali neke stvari jednostavno moraš uraditi, koliko god strašne i bolne izgledale. Na kraju, nagrada je neprocjenjiva.

Za drugorotke, polazim od svoje perspektive, ova rečenica je bila otkrovenje. Sjećajući se prvog poroda,  postalo mi je jasno, da sam ja to u stvari izgurala (normalno, šta bi drugo, ali zaboravi to čovjek-žena lako) i da ću i sad tako.

Dakle – porođaj. Drugi porođaj.

Prvi put sam shvatila da je Karleuša bila u pravu kad je rekla da je mozak polni organ.

Žena je apsolutno u pravu!
Žena je apsolutno u pravu!

Pojašnjenje zašto je to tako, biće najzanimljivije prvorotkama jer sam to obrazložila u svom tekstu o prvom porodu.

Drugi put je bilo mnogo drugačije.

Kad su počele kontrakcije, nisam se mnogo uzbuđivala jer me je tih dana nekoliko lažnih uzbuna, tj. lažnih kontrakcija, dovelo u stanje da na “evo vuka!” reagujem tako što sjedim i gledam tv i malo se udobnije namjestim. Ipak, pošto su se pojačavale i trajale već sat vremena (počele negdje oko pola 11 naveče), javilo mi se da bi to moglo biti to.

Pošto je samo boljelo, vodenjak je mirovao, smatrala sam da je moj dio posla da ih prehodam i predišem.

Muž je kao i prvi put smatrao da je njegov zadatak da prvo brzo ode do wc-a 😀

Pošto je on ipak ćaća sa licencom, tj. ima već jedno dijete, odlasci do wc-a nisu ni izbliza bili kao prošli put kad je “pokvario stomak”. Možda i jeste. Ko zna. Ali mi se čini da je taj “stomačni virus” razlog zašto nije htio da prisustvuje porodu. To i sitnica od 500, 38 KM.

Kad smo podjelili zadatke, mogli smo bez zabune i sa jasnim ciljevima da nastavimo. Kontrakcije su se javljale u različitim i neredovnim razmacima – nekad su bile na deset minuta, nekad na pola sata.

Muž je shvatio da je ipak prekvalifikovan za samo svoj dio posla (odlazak u wc) pa je odustao od te rabote i dohvatio se masaže leđa.

Drage trudnice koje čekate termin i imate nekog pored sebe, u slučaju da vam ne pukne vodenjak i imate vremena da budete kod kuće što duže ne potcjenjujte moć masaže jer pomaže.

Iako neredovne, kontrakcije su bile prilično jake. U neko doba noći, negdje oko tri-četiri, ponavljale su se u razmacima manjim od deset minuta. Pošto živimo blizu bolnice, odlučili smo čekati. I dobro smo uradili jer se razmak između kontrakcija lagano povećavao.

Pošto smo bili budni cijelu noć, dobro, sa povremenim spavuckanjem od po 10-15 minuta u zavisnosti od razmaka trudova, i Bebo je osjetio (ili možda čuo) da se nešto dešava. Mali čovjek je skoro kao nikad, ustao u 5 ujutro da gleda”citani”. Šta ćemo. Skontamo da imamo priliku da svi porodično jednim dijelom prisustvujemo porodu 😀 Bebo stvarno nije više zaspao, te je oko 8 otišao u vrtić.

Ja sam nastavila da dišem, a muž da pomaže. Nakon što je Bebo otišao, skoro cijelih sat nije bilo kontrakcija. Muž već javio da neće na posao, ja došla sebi, po običaju se počela pitati da nisam umislila sve ovo. Počeli smo razmišljati da me proglasimo malo čudnom, a Seku u stomaku neodlučnom, te da se Broj Jedan ipak zaputi na posao.

Razmišljanje ludom radovanje. Ne znam kako do sad nisam shvatila da Seka radi upravo suprotno našem razmišljanju (ne znam kako će to izgledati kad uđe u pubertet).

Samo dan prije sam konstatovala da je seki lijepo u stomaku i da joj se ne da vani. Rekla sam da je po hitroći na ćaću 😀 a ona je pokazala da je, u stvari, hirovita na mamu.

Tako je bilo i sad. Samo što sam odlučila da napišem post koji sam planirala i sjela za računar, kontrakcije su opet počele. Čisto da nam javi da ipak misli ozbiljno. Kontrakcije su bile na 15ak minuta i dosta jake. Muž je virkao u sobu iz koje se naizmjenično čulo kucanje po tastaturi i glasno disanje. Seka je bila ljubazna i kao da je znala da mi je važno da završim ovaj članak. Nakon “publish”, shvatila sam da je stvarno krajnje vrijeme da idemo u bolnicu.

Bolovi su se  opet javljali na manje od deset minuta ali su bili toliko jaki da su tražili dosta koncentracije za disanje i očuvanje kose na glave. Došli smo na Paprikovac, na poznat teren. Čekali smo jer je bio jedan par ispred nas. Oni su završili, a sestra na prijemu nas nije mnogo bendala. Kao i svaki par, odlučili smo da se odradimo jedan selfie prije poroda. Nek’ ima.

Ovdje je bila pauza između kontrakcija, otud osmijesi
           Ovdje je bila pauza između kontrakcija, otud osmijesi

Nakon što smo ispunili i tu obavezu, odlučili smo da ipak malo ubrzamo proces jer se Seki ipak žuri. Nećete vjerovati, čistačica i sestra koja prima porodilje (ne ona sa prijema) su ubrzale stvar. Ne krivim nikog, samo kažem.

Detalje oko prijema – penjanje “na kanal”, “kabina” i sve ostalo što čeka jednu ženu pred porođajem možete naći u već navedenom tekstu o prvom porodu.

Razlika je bila što je sestra koja me je pripremala za porod bila jako ljubazna. Bila je toliko ugodna da sam duboko u sebi bila uvjerena da me sigurno iza ćoška čeka neka golgota čisto zbog ravnoteže u svemiru. Nemoguće da ide sve ovako glatko. Ipak, išlo je.

Što reče Broj Jedan, u svom kratkom izvještaju prijateljima:

sinoć u 22:30 počeli trudovi, jutros u 10:46 ušla da je pregledaju, u 11:35 lansirala maću u dva poteza

Stvarno je tako bilo. Nisam se ni snašla a već sam mislila da mi ode kosa sa glave. Toliko je boljelo. Samo što sam legla na krevet, tzv. sto, sestra mi je uključila drip koji izgleda počeo odmah da djeluje. Kontrakcije su bile toliko jake i česte da sam jedva odgovarala doktoru na pitanja. Moram naglasiti da je imao strpljenja.

Generalno, ne znam da li je zbog brzine, kosmičkog poretka ili je jednostavno, samo tako:

medicinsko osoblje je bilo ljubazno!

Seka je stvarno lanisarana. Tolikom brzinom se sve desilo.

Pored brzine, na drugom porodu sam iskusila i drhtavicu. Prije sam čula od prijateljica da su odskakale od kreveta zbog drhatavice, međutim dok ne prođeš kroz to, jednostavno ne znaš da doslovno – odskačeš od kreveta. Babica koja me je porodila kad je vidjela da ne prestajem sa skakanjem, intervenisala je. Rekla mi je da stavim ruke na grudi i da duboko dišem. Nakon što sam to uradila, drhtavica je prestala.

Jesam li rekla koliko je disanje bitno? Disanje je bitno.

Iako zvuči banalno i  više vjerujemo injekcijama i tabletama, obična stvar, poput disanja i slušanja šta vam govori medicinsko osoblje može dosta olakašati čitavu stvar.

Znam da dosta ljudi-žena pored samog porođaja zanima i tretman od strane osoblja ali to već zaslužuje poseban post.

I to vam je to. Sve u svemu – skoro pa ugodno iskustvo. Ipak ne mogu biti mazohista i reći da je bilo divno samo zato što je trajalo kratko. Divno je ono poslije 🙂

DSC_8431[1]

 

 

 

 

 

15 Comments

  1. Štreberka
    26 September 2014 at 11:41 am

    Pročitala sam i prvu i drugu priču. Čestitam!
    E sad da rezimiam 🙂 Rekla bih da su nam tate poprilično slične, možda čak i blizanci. I naš tata je prvi put zaradio “stomačni virus” zbog kojeg sam ja u dnevnom boravku disala u pet sati ujutru gotovo pola sata. Drugi put nije imao vremena da se pozabavi svojim stomačnim virusom.
    Ja moram da potvrdim da je disanje zakon, zakon! I moram da kažem da koliko god bilo nadrkano medicinsko osoblje bolje ih je slušati i raditi što se kaže. Ja sam imala sreću da je oba puta bilo izuzetno ljubazno, a možda i nije sreća, ne znam. Uglavnom treba se koncentrisati na taj mozak, odnosno polni organ….jer što ga bolje kontrolišeš, odnosno što se više skoncentrišeš na donje mišiće a ne mišiće u glavi brže ćeš se riješiti bolova.
    Iako mi dva porođaja nisu bila najljepša iskustva u životu, moram da kažem da ih se rado sjećam. Možda zato što se sve dešavalo brzo, prvi put sam u porodilište došla u 6 sati, a porodila se u 8. Drugi put u 17.30, a porodila se 19. U ovaj period uračunati sve one radnje koje se obavljaju pri prijemu :).
    E da, kod nas je porođajnoj sali digitalni sat sa velikim crvenim brojevima. Na prvom porođaju kad me ljekar pitao na koliko su česti bolovi i koliko traju uspjela sam nekako u pauzi da mu odgovorim da nemam pojma i da mislim da dolaze svaki sekund, a traju sto godina. To je izazvalo salvu smijeha….meni nije bilo smiješno. Tad sam pogledala na sat, bilo je 7.15….poslije u 8 kad je bilo sve gotovo.

  2. 26 September 2014 at 1:22 pm

    Haha! Ko će znati, možda i jesu 🙂 Poslije prvog porođaja,doktorica je pitala muža šta mu je, zašto je toliko blijed. Kasnije smo se smijali da je on izgledao kao da se porađao a ne ja 🙂 I svaka čast za prvi porod. Moj je trajao i trajao…

  3. 26 September 2014 at 1:34 pm

    Dosta slicno iskustvo smo imali i mi sa drugim porodom,samo je meni puko vodenjak 🙂 i za razliku od prvog porodjaja,na ovom je osoblje bilo punooo ljubaznije,p.s. ali poradjala me babica iz skolice za trudnice 🙂 u svakom slucaju za pohvalu u odnosu na prvi porodjaj prije 4,5 godine. A ovo sto se placa da otac(ili bilo ko drugi) bude na porodjaju je van svake pameti,zalosno zaista,a Banja Luka je jedini grad u BiH koji naplacje prisustvo nekog clana na porodu!
    Drago mi je da sam naisla na ovaj blog,i sretna sam kad vidim da nas ima,doduse,ja sam pokrenula blog sa drugom tematikom,ali sve vise imam potrebu da je mjenjam 🙂

    • 26 September 2014 at 3:47 pm

      🙂 hvala, Nataša! Razumijem te potpuno što se tiče tema. Samo te obuzmu 🙂

  4. 26 September 2014 at 2:05 pm

    Samo sam te čekala… Dugo si izdržala bez pisanja!
    Maca je divna 🙂 Kako se zove slatkiš?

    • 26 September 2014 at 3:50 pm

      🙂 Seka bez imena.

  5. Rebeka
    26 September 2014 at 5:12 pm

    Uvjek zanimljiva tema. Mnogo si sretna sto je porodjaj bio brz. Ja bih izludila sa tim kontrakcijama bez epidurala, a opet ja sam njih osjetila bez epidurala samo nisam mogla da ih razaznam od boli u mokracnom mjehuru. Moj porodjaj je trajao 16 sati od trenutka kad su mi dali oksitocin/kada su inducirali porodjaj.
    Sta je to drip? Jeli to lijek oksitocin koji se daje da ubrza ili pokrene kontrakcije?
    Znala sam da jedno vrijeme necu gledati tvoj blog, znajuci da ti treba vremena da se odmoris i dodjes sebi i dok se uhodate. Prijatno me iznenadi sa novim postom.
    Zelimo ti sve najbolje. Kad budes mogla i kako vrijeme bude prolazilo stavi neke slike svoje Seke. Zelimo ti sve najbolje i neka je sa srecom!

    • 27 September 2014 at 8:30 am

      Drip i jeste oksitocin. Ne znam zašto ga tako zovu. Hvala na lijepim željama 🙂

  6. slobodan
    27 September 2014 at 9:05 am

    Super! Ova završna slika je predivna! Veeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeeliki pozdrav Seki (i mami :))

  7. 27 September 2014 at 10:57 am

    Čestitam od srca. Raspekmezila sam se dok sam čitala 🙂

    • 27 September 2014 at 11:19 am

      Hvala! 🙂

  8. 28 September 2014 at 12:20 am

    1. Naša Seka je imala ime i dok je bila u stomaku, ali osta Seka!
    2. Je l’ ti nisi želela ili nisu postojali uslovi za epidural?
    3. Slika vam je toliko medena da žena prosto poželi da se ponovo vrati u pelene.
    4. Ljubac za obe!

    • 28 September 2014 at 12:44 pm

      Seka osta Seka 🙂 Da ima para na Seku Aleksić i da je pametna i šarmantna kao Seka Sabljić 😀 Može se tražiti epidural ali nisam. Pored toga što se plaća koliko i prisustvo oca porodu, meni je ta ideja…ne znam, bojim se. Više volim da me boli, nego da se bojim 😀 :*

  9. 28 September 2014 at 10:35 am

    Ah, da! Onaj selfi je “vrh vrhova”

    • 28 September 2014 at 12:44 pm

      🙂