Avantura zvana Viktorija&Đorđe

 Nije mi baš želja da mi se blog pretvori u vikend-roman ali nekako je prethodna ljubavna priča bila osvježavajuća. Odmor od cirkusa u kojem živimo. 

 Sreća nisam sklona romantiziranju  jer sam ja jedna ozbiljna žena a takvima romansa nije u opisu posla, već  drama, pa odmah prelazim na stvar.

Đorđa sam upoznala na jednom od planinarenja, negdje 2008. i nikako mu nisam mogla zapamtiti ime. Još sam iz nekog razloga sebi uvrtila u glavu da se zove Mladen pa ga i dan danas iz fazona znam zvati “Mlađo”. I meni i njemu je to bilo jedno od prvih planinarenja. Ja sam ostala vjerna biciklizmu a on se odao planini. Sretnemo se često na pola puta.

1897747_10201611813357506_1513432321_n

Uz njega sam upratila i Viktoriju. I nju sam prekrstila. Nju u svojoj glavi zovem Amelie. Bar na fotografijama, imala je to nešto poput Amelie Poulain, što je obične stvari činilo posebnim, da ne kažem čudesnim.

1146509_748310741908708_4133386808320316913_n

Redovno sam im visila na profilima uživajući u fotografijama.

10704138_10205069252393203_1051746975882666362_n

Ne znam da li plaćaju nekog da ih prati u stopu i fotografiše ih 😀 ali jednostavno, slike su im bile sve samo ne obične.

1966786_10205069247793088_5104791175635453113_n

Kako fejsubuk, kao i život uostalom, uglavnom pruža ono što tražiš, tako sam ja oko njih dvoje pored obične ljubavi, vidjela i onu drugu, biciklističku. Meni dosta da se dodatno zainteresujem. Dok sam još bila trudna i imala više vremena za pisanje ( a ne ovako, zorli, zbog razbijenog sna i politički rečeno, narušene krevetske autonomije) našla sam se sa njih dvoje da čujem kakva se to priča krije iza albuma sa biciklima… I onda čujem super priču, koja ne košta mnogo a garantuje provod. Doduše, ko ovakav provod voli ali je činjenica da opcija postoji. Da ljeto ne mora tražiti novac već kreativnost, volju, a bogami i odvažnost. Viktorija mi je ispričila kako je to kod njih bilo…

 Dolazimo sa svirke Eyesburn-a, malo spavamo, ustajemo i krećemo na Zen fest, eko festival na Prenju-Rujište.  Ovo je bila naša prva duža vožnja biciklom. Ja sam  dva mjeseca prije polaska kupila bicikl koji nisam imala od djetinjstva što znači da nisam bila baš u formi. Bila sam skeptična jer nisam ranije toliko vozila bajk i još po brdu to tek nikako + prtljag.

Ali Đorđe kaže da svi mogu voziti bicikl, da je sve u glavi. Tako je i bilo.

Eto vidite. To su ti potrebni mišići za biciklizam. Kvadricepsi su samo usputno pomagalo.

Krenuli su 18.7. iz Banjaluke preko Jajca do Bugojna.

10681984_732884076784708_2008212203_n

Krecemo rano ujutro, bez pumpe, kaciga i alata za servis (srećom nismo imali problem koji je zahtjevao te tri stvari .. ) Kada smo krenuli, shvatili smo koliko je drugačije i teže voziti bajk sa bisagama, natrpan. Kanjon Vrbasa, jutro, svježina, ljubav mmmm predivno…

Nije da podržavam ovakvo kretanje na put, naglasih svoju vrlu ozbiljnost već na početku, ali zar nije očigledno da bi ovo dvoje premostili prepreke i da su naišli na njih? Oni su antipod onima što imaju sve a opet nemaju ništa, ako me razumijete.

Pravili smo pauze i Đorđe me tjera da jedem. Meni: banane, breskve, slatkiši, kikiriki, voda…PITA. Vrućina, stižemo umorni u Jajce, jedemo pite..mmmožda i dve i odlazimo odmarati na jezero.

10695234_732884080118041_2131568188_n

Dolazimo u Bugojno, tu smo prespavali kod predivnih Besima i Aide. I ostaje mi u sjećanju odličan Aidin kolač od kupina. Budimo se i krećemo oko 6h. Izlazimo iz grada bijeli od magle uz jurnjavu, bježeći od pasa lutalica.

 

Sljedeći dan…

Najteži dio puta, brdo Makljen.

10699179_732884073451375_1210230523_n

Međutim uspjevamo nekako, ja presrećna. I onda spust. Uživamo, bicikl sam ide 😀 ,jurimo, sloboda,visina, krivine.

Stižemo do Jablanice. Tamo odmaramo, opet jedemo pitu, pijemo i pivo , Đorđe nervozan zbog vrućine. Odlučimo odmah krenuti u nadi da ćemo pored vode naći mjesto da se okupamo i odmorimo. Put je bio grozan, jedva smo došli, bili smo puno umorni. Sunce nas iscrpljuje, sa jedne strane stijene, a sa druge rijeka. Činilo se da idemo vječnost i da nema kraja.

10699348_732884086784707_1248092967_n

Napokon stižemo, dolaze po nas i krećemo put Rujista. Zen fest je već počeo, postavljamo šator, odmaramo se.

10637820_732884100118039_1983909410_n

Na festivalu je bilo predivno,vege ishrana, kampovali smo osam dana na planini, bez telefona, izvorska voda,ljubav,divni ljudi..

10682112_732884126784703_271388161_n

10484664_10202812328889644_6169696493528082055_n

1623651_524898040943128_5768587637949295700_n

10584018_716349681771481_2653762258166032211_n

Kraj festivala, odlazimo bez jedne pedale i spuštamo se kroz maglu, iznad oblaka niz planinu.

10653888_732884120118037_49590135_n

Pola prtljaga smo poslali po ljudima, pa smo u povratku bili brži i lakši.

Zadržavamo se u Mostaru dva dana zbog pedale i druženja. Oduševljava nas Mostar, pogotovo jedan momak koji je poznat po tome što pravi kruhove kod kuće, a onda ih prodaje tako što ih stavi na bajk u svoju korpu i raznosi po gradu. Napravi dnevno deset različitih savršenih kruhova sa nekim nezamislivim okusima. To nas je baš oduševilo. On bi trebao imati priču za sebe, jer je savršen taj njegov posao i on sam, kao pojava i ideja.

Fotografija iz drugog dijela puta nema mnogo. Samo nekoliko pa tako nema ni slika iz Mostara. Zamislite samo tog pekara-biciklistu. Pokušala sam doći do tog momka ali moj jedini biciklistički kontakt u Mostaru nije čuo za njega. Posebnost ovog samoodrživog pekara-bicikliste je i u tome što ga izgleda nema na društvenim mrežema. Uzdajući se u zakonitost života i fejsbuka, nadam se da ćemo jednom naletiti jedno na drugo.

I eto jedva nekako krenemo iz Mostara, zakasnimo na voz, sačekamo bus, stavimo bajkove i vozimo se do Jablanice. Tamo sjedamo na bajkove i odlučimo voziti dalje. Stajemo na jedno proširenje, gdje već polako kreće brdo, razmišljamo kako ćemo preći, stopamo iii staje nam čiko sa kamiončićem… Presrećni,vozi nas do Bugojnog. Sa osmjehom na licu nastavljamo dalje (kupimo par stvarčica u najsavršenijem second handu).

Vrijeme je grozno, počinje kiša i od Jajca vozili smo dva sata po pljusku, plivali…. Stajemo u Mandiko, jedan restorančić, jedemo palačinke, mokri skroz, čekajući druga da dođe po nas. Odlučili smo da je to najbolja opcija. Dolazimo kući. (mene je dočekala dobrodošlica i Karamel torta ^^, ihihi)

10534259_859786527394968_6688859538399495940_n

Bilo nam je super, upoznali smo dosta ljudi, naučili smo dosta toga kroz radionice (pravljenje organske kozmetike, meditacije, permakultura, itd. ) nismo imali nikakvih problema na putu, nosili smo dva analogna fotoaparata i napravili dosta fotografija… Trošak 200KM.

Kraj,sreća, jedva čekamo opet.

1098414_537374249669026_1642263371_n